Bosna kao evropska avangarda

Sećam se da mi je jedan boravak u Oslu raspršio svaku sumnju u to da balkanski narodi imaju monopol nad međunacionalnim i međuetničkim trvenjima u skorijoj prošlosti. U razgovoru sa jednim Šveđaninom, koga sam upitao šta radi u Norveškoj, ostao sam poprilično začuđen odgovorom. Rekao mi je najpre da je došao tu da radi većih nadnica, a onda i da, uprkos tome što Norveška bolje stoji ekonomski, zna da bi Švedska mogla “očas posla da pokori norveške barbare, ponovo“. Drugi put, sličnu netrpeljivost osetio sam u belgijskoj i evropskoj prestonici, Briselu. Zanimao sam se za odnos flamanskog i francuskog jezika, na šta mi je jedan Valonac, naravno vrlo odmereno ali ipak odsečno, odgovorio da ne postoji tako nešto kao što je flamanski jezik i da je to dijalekat holanskog. Isprva, praveći se da u potpunosti razumem, klimnuo sam glavom i rekao da mi je diskurs odveć poznat, uzimajući u obzir region iz kog dolazim. Ipak, kada je drugoj strani postalo jasno da poređenje izvodim u odnosu na balkanski kontekst, sagovornici su se našli uvređeni, te su brže bolje požurili da objasne kako se isti fenomen u dva navedena slučaja, nikako ne može porediti jer je Balkan ipak nešto drugo. Uprkos tome što je svako od tih društava prožeto identitetskim sukobima, nikom nije lako čuti da oni ne eskaliraju zbog ekonomskog nazovi-blagostanja i da svako od tih društava od sukoba većih razmera deli možda, još samo jedna velika svetska ekonomska kriza. Uzimajući u obzir cikličnost istorijskog procesa kapitalizma, kao i sve manje vremenske intervale između dva silazna trenda akumulacije kapitala i sveukupne produkcije, sva je prilika da će brže nego što iko zamišlja, identitetska trvenja u “civilizovanom“ svetu biti na novom ispitu.

Ne mogu reći da sam stoprocentno siguran u to, jesam li nakon toga emirijski potvrđenog stava, koji mi nalaže da se gadim sverprožimajućeg fenomena auto–rasizma na Balkanu, doživeo olakšanje ili satisfakciju. Sa druge strane, siguran sam u to da sam od tada počeo da razvijam jednu novu perspektivu iz koje multikulturalizam više ne vidim kao tekovinu zapadne demokratije koju sam joj oduvek priznavao i za koju nisam imao mnogo toga suštinskog za osporiti. Moj se stav sada u mnogo većoj meri poklapa sa Žižekovim, koji kritikujući toleranciju kao esencu zapadnog tipa multikulturalizma, sve žešće napada i sam koncept multikulturalizma. U Žižekovom tumačenju, tolerancija nije nešto što bi trebalo biti u središtu suživota dveju, uslovno rečeno različitih skupina i to upravo zbog toga što primena njenih načela ne odlazi dalje od dopuštanja drugom da živi, ali bez prevelike ili sa gotovo nikakvom željom da taj suživot prožima svakodnevicu obe skupine (tolerancija da, ali sa pristojne distance). Baš poput načela neoklasične (ekonomske) varijante liberalizma, jedini zakoni koji među različitostima vladaju jesu oni tržišni, pa je stoga izlišno govoriti o bilo kakvom sentimentisanju, zbližavanju ili uživanju u različitosti.

BRIŠE SE I SEĆANJE NA JUGOSLAVIJU

Ipak, ono gde Žižek kao, ponekad realista ne odlazi, a ono gde sa druge strane, primera radi, često odlazi Boris Buden, tiče se apostrofiranja jugoslovenskog multikulturalizma kao primera za “netržišni“ odnos dveju ili više etničkih, nacionalnih ili religijskih skupina. Danas je od Jugoslavije malo toga ostalo, uglavnom sećanje, pa se čak stremi ka tome da se i ono izbriše. Ipak, model i dalje možemo pronaći u “Jugoslaviji u malom“, u Bosni i Hercegovini. Uprkos tome što je zemlja prošla kroz najbrutalniji oružani sukob od Drugog svetskog rata naovamo, očigledno je da je multikulturalizam u toj zemlji i nakon toga, mada prožet sada stravičnim sećanjima rata, najmanje tri nivoa iznad zapadnjačkog multikulturalizma. Otuda mislim da je, kada je Džon Stjuart Mil rekao da predstavničke demokratije vestminsterskog tipa ne mogu funkcionisati u uslovima multikulturalne političke zajednice, on zapravo i mislio da onaj tip multikulturalnosti koji je baštinjen u socijalističkoj Jugoslaviji, pre nego li na onaj kojim se danas (lažno) diči Zapadna Evropa. U suprotnom, neko bi već izašao sa tvrdnjom da Mil nije bio u pravu, jer nominalno, multikulturalizam “savršeno“ funkcioniše u predstavničkim demokratijama širom Zapadne Evrope. Naravno, ta tolerancija na kojoj sve počiva, kako to voli da kaže Žižek, počinje i završava se odsutnošću želje za tim da različitost Drugog, na bilo koji način ugrozi našu privatnu sferu. Za razliku od tog modela, različitost u realnom socijalizmu, ne samo da je ulazila u privatne sfere Drugog i vice versa, već se ona i slavila kao nešto najsvetije.

Ono što je sa analitičke tačke gledišta simtomatično, jeste to što sećanje na rat u BiH nije zauzelo mesto sećanju na bratstvo i jedinstvo. Pre bi se moglo reći da mu se ono jednostavno pridružilo. Strah od ponovnog rata ne isključuje svest o međusobnom “pripadanju“. Kažem ovo namerno, imajući na umu to da često kod jednog dela ljudi u BiH ne nailazite na osećaj pripadnost državi kao Velikom Drugom – ali vrlo često će to mesto zauzeti međusobna upućenost i suživot, nezavisni od birokratsko – pravnog okvira. Neko će sad reći da ovo zvuči kao fatamorgana koja se samo s vremena na vreme pojavi, da bi se onda bosansko – hercegovačko društvo ponovo pobeglo u sopstveni identitetski bunker, omeđen etnopolisom sopstvenog kantona ili entiteta. Možda, ali ono što je isto tako primetno, kao i u slučaju silaznih trendova kapitalističkih ciklusa, jeste to da vremenski intervali između tih “fatamorgana“ postaju sve kraći i da je pitanje vremena kada će sto puta ponovljena fatamorgana u kratkom vremenskom periodu postati stvarnost. Ne želim ovim reći da su fatamorgane laži (aludiram na izreku da “sto puta ponovljena laž postaje istina), već da one stoje na pola puta između jave i sna, te da predstavljaju ono što Žižek u naslovu jedne od svojih knjiga zove “znakovima iz budućnosti“.

SKRIVANJA U FEDERALNIM PLENUMIMA

Uzmimo u razmatranje poslednje ovakve “pojavnosti“ oličene u protestima širom Federacije BiH. Uprkos tome što se nikad nisu proširili drugim entitetom države, oni su u svojoj srži svenarodni. Pouzdano znam da su mnogi ljudi iz Banja Luke odlazili na plenume po Federaciji jer je njihova strahovlada skoncentrisana u Dodiku, mnogo represivnije (ali i preemptivnije) delovala na stanovnike toga entiteta kako se ne bi dogodio scenario iz drugog entiteta. To ipak ne znači da su protesti ostali obojeni “bošnjaštvom“ ili “nesrpstvom“, već naprotiv – oni su po prvi put nakon rata instrumentalizovali bogatstvo različitosti koje se iz sećanja odjednom povampirilo i zapretilo da porazi dominantni etno – politički diskurs sadašnjice. Multietnički narod ponovo je zadao domaći zadatak svima ostalima diljem Evrope i Balkana. On je uspeo da se politički samosubjektivizuje, pa je posle odbijanja političkih elita da im pruži ono što im kao narodu pripada, odlučio da to uzme i to nasilno – baš onako kako im je to pravo prethodno i oduzeto. Nefunkcionalnost države, nemogućnost da se uspostavi dogovor među političkim elitama – sve je to palo u vodu kao dominantna slika društva u trenutku kada je avangardni deo naroda implicitno saopštio da je narodna smena četiri kantonalna ministra samo opomena. Svako onaj ko misli da je to bio još jedan izlet u paralelnu (nad)realnost vara se, utoliko što je taj i takav svenarodni bunt proizveo irevirzibilni osećaj da ako ih se ne pita, narod može sam da saopšti šta ima.

Naposletku, po prvi put u BiH se mogla čuti jedna drugačija interpretacija rata. Nije li najbolji primer početka kraja liberalno – nacionalističkoj ideologiji koja po ovom pitanju funkcioniše u rasponu od patetičnog moralisanja do protofašističkog veličanja zločinaca – jedna radionica u Sarajevu na kojoj se govorilo o suočavanju sa prošlošću, a gde su ljudi počeli govoriti, ni manje ni više, nego o političkoj ekonomiji. Vratimo li se na temu multikulturalizma, nije li onda logično postaviti i pitanje, može li uopšte jedna zemlja danas, biti multikulturalna u onom smislu u kom je to Bosna i Hercegovina vekovima unazad, a da se na razliku gleda s ponosom, a ne sa nekakvom tolerancijom? Kada kažem danas, onda svakako mislim na današnju dominaciju neoliberalne paradigme i ekonosmkih odnosa koji, kao i u svakom drugom slučaju, nužno determinišu društvene odnose. Nije li upravo upliv ekonomskih odnosa u društvenu sferu i proizveo sve ovo što danas živimo? Da nije tako, ne bi Karl Polanji pre mnogo godina govorio o neliberalnom društvu kao proizvodu neoliberalne ekonomije. Ne čini li se kao da je vreme, da na čelu sa avangardom u regionu (nakon minulih protesta ovo je više nego jasno), povratimo jedini političko–ekonomski kontekst koji može da funkcioniše bez lažne liberalne učtivosti i tolerancije, sa slavljenjem različitosti i jedinstva u njemu? Ne čini li se danas potrebnim, više nego ikad, da idealizujemo ono što nije bilo idealno, kako bismo došli u priliku da ono što nije bilo dobro promenimo i da istovremeno, šutnemo u dupe nametnutu simbiozu političkih elita i međunarodne zajednice? Eto, meni se baš tako čini, a možda je to samo još jedna fatamorgana…

Filip Balunović je politikolog i teoretičar. Izvršni je urednik Le Monde Diplomatique Srbija te doktorant na Univerzitetu u Firenci.

Vezani članci

Hrabro Srce Umjetnika
Ahmetu posljedice tog čina s obzirom na njeno ime, vjeroispovjest, nisu ništa značile. Jedino mu je bilo bitno da joj osigura siguran dom, što je i uradio.
Balkan je obitavalište nespokoja
Sto godina je prošlo od kako je prva čahura pala pokraj Latinske ćuprije, a u tom vijeku mnogo je jama, klisura i grobnica ostalo neobilježeno. U njima je neobilježen „spokoj“. U njima su na stotine i hiljade „spokoja“ koji imaju ime i prezime.

Komentarišite

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *



Dobitnici Nagrade za interkulturalna dostignuća od strane Austrijskog federalnog ministarstva za Evropu, intergracije i spoljne poslove.

Post-Conflict Research Center
Prijavite se na našu mailing listu