Čestitost u vremenu zla

Maksim Marjanović, penzionisani prosvjetni radnik iz sela Skelani, žrtvujući vlastiti život pomagao je radnom kolegi i njegovoj porodici. Međutim, njegov radni kolega Jakub Abdurahmanović je ubijen. Nakon 20 godina od završetka rata prvi put se susreće sa njegovom suprugom Šehidom. Emocionalni susret praćen sjećanjem na radnog kolegu definiše rat u Bosni i Hercegovini.

Maksim i Jakub poznavali su se još od studentskih dana u Tuzli. Zajedno su počeli raditi kao nastavnici u Srebrenici.

Početkom rata, Šehida kaže da Jakub nije htio da ide iz stana, govoreći da nije nikome zamjerio i nije kriv. “Ako me ubiju, neka me ubiju“, prisjeća se Šehida riječi supruga, dodajući da se nije htjela odvojiti od njega jer joj onda život ništa ne bi značio. Ostaju sami u zgradi.

Kolega Jakubov, Maksim tada ih posebno pazi. Šehida kaže da su joj se ti dani urezali u sjećanje, napominjući “nema veze ko si i šta si, ono što je najbitnije, jeste da si čovjek“.

“Telefoni još rade i Maksim zove i govori: “Jakube moj, slušaj! Napolju ništa ne valja. Pokupi djecu i spremi se. Spremi Šehidu, sada ću ja doći gore do vas. Pao je mrak, dođe Maksim, ali čovjek je taman. Ne mogu da ga prepoznam. Kaže on nama: “Idemo dole“. Mi pokupimo ono malo što nam treba u ruksake i odemo dole u Maksimov stan. Moja djeca su se toliko plašila. Kako ko zazvoni oni skaču i govore: “Hoće li nas ubiti“ i ja nikada ne mogu da zaboravim kada Maksim usred svoje sobe izvadi pištolj i kaže: “Slušaj bona Zijada, nemoj da plačeš. Vidiš ti u čika Maksima pištolj. Ma ko nam dođe na vrata, ma ne može nam ništa. To ti je kao u kaubojskim filmovima Zijada“. Ona njega zagrli, kao osjeća zaštitu“, ispričala je Šehida.

91_b

Jakubova odlučnost

Prema njenim rječima, Maksim je otišao do grada da izvidi situaciju. Kad se vratio, kako kaže bio je vidno potresen jer su prolazila auta kroz grad i pucalo se na sve strane.

“Misao da će neko doći u stan i praviti problem Maksimu natjerala je Jakuba da odluči da se vrate svojoj kući. Ništa ga nije moglo zaustaviti. Moj Jakub je bio poznat po tome kad nešto kaže objašnjavanja daljeg nema. Zamolio je Maksima da nas otprati do stana, a on je jedva pristao“, kazala je Šehida.

Dani su prolazili u strahu i strepnji. Šehida napominje da su radnje pljačkane, a da oni nisu znali kakvo je zlo vani. O mogućem odlasku, kako ističe više nije bilo ni pomisli.

Jedno jutro, kako se prisjetila Šehida, nazvao je Maksim i rekao da napravi kafu. Čim je došao, prisjeća se Šehida, da je plakao i obratio se njenom suprugu.

“Znaš šta Jakube? Ja sam čestit čovjek. Učio sam djecu o drugim vrijednostima. Ne bih volio da me iko ikada vidi u ovoj uniformi. Da je ovo časna uniforma ja bih je obukao i zaštitio barem vas, ljude sa kojima sam proveo život. Ja sam riješio, odoh na moje Brežane pa ako treba gore ću da poginem“, kazala je Šehida.

Prema njenoj tvrdnji, Maksim im je ponudio ključ od stana i rekao: “Ako osjećate da ste zaštićeniji dole, idite. Ali ja moram da idem“. Šehida dodaje da je grlio njenu djecu i plakao jer je vjerovatno osjetio kakvo se zlo sprema.

Prisjetila se da je Maksim tada rekao Jakobu: “Ako ostanemo živi i sretnemo se, znat će se šta je ko uradio. Ja stvarno moram da idem“. Otišao je, a Šehida, koja ga je pratila preko igrališta, kazala je da je stalno držao ruke preko lica i plakao.

Nekoliko dana nakon rastanka, Šehida se prisjetila kako su “Arkanovci“ ušli u stan i počeli pretresati.

“Otvara sve po stanu, nema ništa. Jedan od njih se dere: “Dižite se svi“. Moj sin Zijo, tada je bio drugi razred srednje škole, pustio je tada jedan poseban krik… Izvode mog Jakuba. Jedan od tih Arkanovaca na ekavici reče: “Sedi ti sa decom“. Mi smo ostali u stanu“, opisala je Šehida.

Nedugo nakon toga, dobila je informaciju da je Jakub ubijen.

“Nisam se kupala deset dana. Kada sam se skinula da se okupam, vidim butine mi modre. Tada sam shvatila koje je traume moja Zijada pretrpjela, dijete me od straha štipalo za noge, sve modro, a ja nisam ni osjetila“, kazala je Šehida.

Sa Maksimom se nije vidjela od 1992. godine, ali ističe da znaju jedni o drugima sve. “Možda je na Drini, možda peca“, dodaje ona.

Potresna priča koju je ispričala, nagnala nas je da nađemo kontakt i javimo se Maksimu. Obradovao se i zamolio da mu dovedemo Šehidu jer neće da ide u Srebrenicu, smatra da tamo ne žive ljudi sa kojima je proveo dobar život.

Nismo ovo htjeli

Dok se približavamo Maksimovoj kući, čujem Šehidu kako teško diše. On nas čeka ispred i govori: “Vidi moje Šehide, ista mi je. Kao što sam te ostavio, ništa se nisi promijenila“.

91_cPrva kafa nakon toliko godina započela je prepričavanjem dječijih nestašluka, pričama o prvim zaljubljivanjima i tučama. Glavni akteri priča o nestašlucima su Zoran i Zijad, sinovi Maksima i Šehide. Napominju: “Djeca su bila nerazdvojna“.

Šehida se prisjetila i pisma koje je Zoran poslao Zijadu i smatra da može biti pouka mladim generacijama.

“Jednom je stiglo pismo od Zorana preko Crvenog krsta. Tada sam se čudila kako neke poruke nisu križane, jer znali su oni da križaju crnim mastilom ono što im ne valja. Kaže Zoran mom Ziji u pismu: “Ja ovo pismo šaljem, ne znam da li ćeš ga pročitati. Ali ako dođe do tebe, ti znaš da sam ja onaj stari Zoran, ništa se nisam promjenio. Ja i ti ovo nismo htjeli“, prepričala je.

Oboje su sjedili nepomično sa očima punih suza dok je Maksim prvi put slušao na koji način je stradao njegov prijatelj. Cijelu noć kada je ubijen Jakub, Šehida je sa djecom provela na krovu škole u Srebrenici. Nisu spavali cijelu noć. Ranom zorom otišli su u brda iznad Srebrenice. Smještaj su našli u prvom selu na koje su naišli, jer kako kaže Šehida, Jakuba su svi znali, bio je nastavnik.

Nešto mi nije dalo mira. Morala sam da odem, nađem ga i ukopam, jer sve mi je slika u glavi bila da će kerovi da ga rastrgaju“, kazala je.

Srebrenicu kada se vratila opisuje: “napuštena, bez ptica, čovjeka“. Kazala je da nije imala ni straha, ni tuge, kada je krenula da ukopa muža. Bila je u šoku.

“Idem ulicom, ne postoji ni ptica, ni biljka, ništa ne postoji. Auta stoje na putu, sva vrata su otvorena. Srbi su svi pobjegli kada je Goran Zekić ubijen. Mislila sam da je moj Jakub ubijen pred robnom kućom u Srebrenici. Ali rekli su mi da je on u nekom podrumu ubijen. Došli smo pred policiju. Muniba mi kaže da idem niz stepenice, osjetim da ne mogu da dišem. Pošla sam da otvorim vrata, ali ne može, ima onu kvakicu. Okrenem se i kažem Muhamedu koji nam je pomagao: “Ja ne mogu vrata da otvorim, ali vidim Jakubove cipele.“  On je skinuo vrata. Nisam mogla u prvom momentu da pogledam. Brzinski sam se okrenula i dobro je -nije bio izmasakriran“, ispričala je Šehida.

Kako priča Maksimu, ukopala ga je i bilo joj je lakše. Međutim, kako se prisjetila i glas i vazduh joj se gubio. Da joj nije bilo djece, smatra da ne bi mogla da se vrati do sela, skočila bi negdje sa nečega.

Počela su prisjećanja i o lijepim vremenima, školskim danima i druženjima. Maksim komentariše da prosvjetni radnici ne bi trebalo da budu nacionalisti, a pogotovo šovinisti.

“Meni nikad nije palo na um da pravim razliku između djece“, dodaje Maksim.

On pojašnjava i kakva ga je unutrašnja energija vukla da pomogne Šehidinoj porodici.

“Ja sam smatrao da je to red ljudski, pomoći drugom. Jednom sam Jakuba na stanici vidio. Rekao sam mu da ću da ga čuvam. Rekao sam nekim policajcima što su se motali tu da me zovnu ako krenu ona đubrad. Ja se i sada sjećam njihovih rukavica bez prstiju, poslije sam skontao da su to obični pljačkaši“, prisjetio se Maksim.

Definisao je i rat u Bosni i Hercegovini. “Rat je kao kad udari bujica i onda ona izbaci đubre na površinu. Odakle li oni isplivaju, hajde znaj. Sve što ima đubreta ono ispliva, a oni pošteni ljudi, oni se povuku. To đubre pliva i pliva, sve dok ono pliva oko nas, neće nam se izbistriti. Nažalost mnogo đubreta ima oko nas“, kazao je Maksim.

Prema njegovim rječima, svi su mogli da predosjete da će biti rata. On je ipak đacima, koji su mu nerijetko postavljali neugodna pitanja, odgovarao da pomažu jedni drugima.

“Ali vide i djeca sve. Baš Sabina pita mene: “Nastavniče, hoće li biti rata?“ A vidio sam ja da hoće, ali rekoh joj: “Neće, djeco, biti rata. Ali samo, ja bih vas nešto zamolio. Ne daj Bože da dođe do rata, vodite računa i pomažite jedno drugom. Nemojte samo da pravite razlike po nacionalnim osnovama, pomažite jedni druge. To vam je najvažnije jer tako ćete spasiti i sebe i druge“, prisjetio se Maksim.

Ovaj članak je nedavno nagrađen u okviru omladinskog takmičenja ”Srđan Aleksić” organizovanog od strane Centra za postkonfliktna istraživanja (CPI). Takmičenje ima za cilj da pruži mladim ljudima priliku da otkriju, prikupe i dijele priče o izgradnji mira, moralnoj hrabrosti i međuetničkoj saradnji u njihovim lokalnim zajednicama i podržano je od strane Nacionalnog fonda za demokratiju (NED). Kroz ovo takmičenje, CPI želi da inspiriše mlade da preuzmu aktivnu ulogu u promociji pozitivnih primjera ljudi u Bosni i Hercegovini koji svojim postupcima mjenjaju živote drugih.

Nevena Medić

Nevena Medić je mlada novinarka iz Srebrenice. Nedavno je magistrirala u oblasti ljudskih prava i demokratije u jugoistočnoj Evropi, sa fokusom na postkonfliktni oporavak i ljudska prava. Takođe je magistrirala i na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti.

Vezani članci

BiH gubi milione zbog nerazvijenog sistema recikliranja
Nerazvijen sistem recikliranja otpada u BiH ne škodi samo prirodi nego i budžetima.[:en]The undeveloped waste recycling system in Bosnia and Herzegovina (BiH) harms not only nature, but also our budget.
Mito: redovna praksa doktora u BiH?
Podatak da stanovnici BiH određene medicinske usluge u javnom zdravstvu mogu dobiti samo uz mito, već godinama je javna tajna. Medicinska profesija je jedna od najhumanijih, što je podmićivanjem i raznim malverzacijama dovedeno u pitanje.

Komentarišite

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *



Dobitnici Nagrade za interkulturalna dostignuća od strane Austrijskog federalnog ministarstva za Evropu, intergracije i spoljne poslove.

Post-Conflict Research Center
Prijavite se na našu mailing listu