Marginalizacija žena u Bosni i Hercegovini (BiH) je veoma očigledna kada se pogleda politička kultura države. Žene se suočavaju sa sistemskim preprekama koje ih drže dalje od stranačke politike i civilnog društva.
U Bugojnu, gradu u srednjoj Bosni, dvadeset pet godina nakon rata, i dalje su vidljive podjele. Iako nije riječ o administrativno podijeljenom gradu, Bošnjaci i Hrvati žive skoro u potpunosti odvojen život. Podijeljene su škole, ali i ugostiteljski objekti u kojima se tačno zna ko dolazi, a ko ne.
Odlazak mladih iz Bosne i Hercegovine poslednjih godina predstavlja jednu od najaktuelnijih tema, o kojoj se mnogo govori, no ne nude se rješenja za taj problem. Govoreći o odlasku iz Bosne i Hercegovine, u fokus se ne stavljaju samo mladi, već sve generacije, a mišljenje da iz zemlje odlaze najobrazovaniji i najsposobniji ljudi, takođe više nije reprezentativno.
Unatoč činjenici da su žene u Bosni i Hercegovini (BiH) dobile pravo glasa već 1945. godine, borba za ravnopravnost spolova i danas traje. Mnogi smatraju da je BiH patrijarhalna država, u kojoj je teško ostvariti ravnopravnu sredinu za žene i muškarce, međutim aktivistkinje u BiH svojom svakodnevnom borbom dokazuju suprotno.
„Svim ljudima koji su došli u Tuzlu, ja sam pristupio ljudski. Mene ni jednog momenta nije zanimalo je li iz Pakistana, Maroka, Alžira. Ja ispred sebe vidim čovjeka u stanju potrebe, spram toga sam reagovao i tako je to krenulo“, počinje priču o humanosti, empatiji i solidarnosti Tuzlak Senad Pirić koji se posvetio pomaganju izbjeglicama i migrantima.