U životu sam mnogo puta čula ,,nemoj”. Retko koje je, kasnije će se ispostaviti, bilo za moje dobro. | Piše: Jelena Božić (Novi Sad)
Piše: Jelena Božić (Novi Sad)
U životu sam mnogo puta čula ,,nemoj”. Retko koje je, kasnije će se ispostaviti, bilo za moje dobro. Ne pričam o onome ,,nemoj da prelaziš ulicu na crveno”, već o onom ,,nemoj o tome da pišeš”, ,,nemoj da ideš u Hrvatsku na more”, ,,nemoj da ideš u Srebrenicu”, ,,nemoj u Albaniji da kažeš da si Srpkinja”, ,,nemoj da veruješ”, ,,nemoj da izazivaš”, ,,nemoj da istražuješ”, samo ,,nemoj”.
Samo što baš hoću! Ceo život me vozi inat, a nekoliko iskusnijih, pametnijih i još većih inadžija mi je reklo da je baš dobro imati inat, pogotovo ako si novinarka (ispostaviće se, više puta, da je to tačno). Još bolje je imati čovečnost, ljudskost, empatiju i osećanja. A to su stvari u koje ću, dok sam živa, verovati da su nam svima zajedničke, pa čak i u ovom podeljenom, nesrećnom ,,ex Yu” regionu. Sada vrlo dobro znam zašto je to ,,nemoj” bilo, pa mi je mnogo draže što baš jesam.
Jedno od mojih ,,jesam” je i skorašnji odlazak u Sarajevo na seminar koji se bavio upravo pomirenjem i kulturom sećanja. Iako je sve ono u agendi bilo značajno, ono izvan nje je nenadmašivo.
Prvo nisam mogla da verujem da sam sebi, sa skoro 27 godina, dopustila da ne vidim Sarajevo (osim kada sam bila jako mala, toliko da ga se ne sećam uopšte). Ovom prilikom okriviću besparicu, zatvorenu sredinu, govor mržnje, izgovore da nemam vremena i politiku. Posle jednog dana sam se osetila kao kod kuće, posle četiri dana sam rekla da ću živeti u Sarajevu i tako će i biti! Za taj osećaj ,,krivim” ljude sa kojima sam provodila vreme, sa ljudima iz Zenice, Trebinja, Bihaća, sa mladim ljudima iz Bosne i Hercegovine.
Trebalo nam je svega nekoliko sati da odlučimo koje pivo ćemo kupiti za uveče (od tog dana mi je Sarajevsko omiljeno), u kojoj sobi će se pevati. Trebalo nam je svega nekoliko osmeha da podelimo priče, iskustva i buduće planove. Trebala su nam samo ta četiri dana da naučimo jedni o drugima, da ispričamo strahove, iskustva i da isplaniramo ko kod koga noći, kada se opet vidimo i ko plaća sledeću turu u Srbiji.
Najmanje nam je trebalo da shvatimo da se ne mrzimo, da smo isti, da nas naša mladost spaja i da nam ovakva iskustva i osećanja ne mogu nikad oduzeti. Ne mogu nam reći ,,nemoj”, jer već jesmo i uživali smo u tome. Najbitnije, sa sigurnošću mogu da kažem da imam bar deset ljudi kod kojih mogu ,,u po dana i po noći” da dođem kada odem u BiH i bar deset ljudi iz BiH ima gde da bude kada dođu u Srbiju.
Više ne priznajem priče o nemogućem zajedništvu, o teškom bremenu koje nose devedesete, o iluziji i nametnutim stavovima da je negde tamo opasno po ,,nas” ili ,,njih”. Ma ne priznajem više ni to mi/oni. Priznajem samo ono sa početka priče – jesi li čovek ili nisi? Uverila sam se da takvih ljudina, veličina i divnih ljudskih duša ima u celom regionu. Najbolja stvar je što meni taj osećaj ne može niko oduzeti i niko mi ne može nametnuti ili usaditi mržnju prema nekom ko je moj, bez obzira na to što nas dele geografske granice. One su ništa, naspram granica u glavi.
Često čujem kako se nekada živelo, kako je normalno bilo studirati u Sarajevu, ići na koncert u Beograd, a gledati utakmicu u Zagrebu. Kako ti pripovedači kažu, tada je bilo lakše, bila je jedna država, nije bilo podela i mržnje, ali stvari više nikada neće biti kao pre. A šta ako vam, dragi pripovedači s početka ove nesrećne priče, kažem da to može i sada? Šta ako vam kažem da je dom tamo gde se dobro osećaš, gde su dobri ljudi? I šta ako vam kažem da ima onih koji ne mrze, samo oni nisu u udarnim vestima, na bilbordima i na naslovnim stranama, jer njihov glas je malo tiši. Ali nadam se ne zadugo.
Dok glas svih nas koji imamo prijatelje u celoj bivšoj Jugi ne nadjača glasove onih koji nas razdvajaju – možemo da radimo samo jedno – da teramo inat.
I izvinjavam se na rečniku, ali što bi rekao Balašević, ma je*ite se 90-e jer su stigle nove generacije – one koje razmišljaju svojom glavom, a rade srcem. To nam, ipak, ne možete oduzeti.
Ovaj esej je nastao u okviru multimedijalnog takmičenja MIR kojeg realizuje Centar za postkonfliktna istraživanja. Cilj takmičenja je bio da motiviše mlade da dostave kreativne multimedijalne sadržaje koji se bave temama vezanim za ideje mira, pomirenja i međukulturalnog razumjevanja u regionu Zapadnog Balkana. Mišljenja i stavovi koji su ovdje navedeni pripadaju isključivo autorima i ne odražavaju nužno mišljenja i stavove Centra za postkonfliktna istraživanja.
