U centru Beograda, blizu čuvenog Tuckwood bioskopa i Skupštine, otvoren je Muzej devedesetih (M90).
Za mnoge njegovo prisustvo u tom delu grada smatra se osvežavajućim s obzirom da su se kroz istoriju tu desila različita previranja. Sadržaji Muzeja suočavaju nas sa prošlošću, ali i uče hrabrosti, empatiji, bezgraničnoj ljubavi i otporu koji je vladao 90-tih.
Prema zvaničnim informacijama, Muzej okuplja stručnjake posvećene upoznavanju šire javnosti, građana i građanki s tom dekadom, ali i zajedničkim suočavanjem sa današnjim političkim, društvenim i kulturnim izazovima. „Posvećenost osvetljavanju decenije koja nam i danas oblikuje svakodnevnicu, za njih je istraživački i stvaralački izazov kojim se prikazuju lične i kolektivne priče, pružajući sveobuhvatan pogled na ovu turbulentnu epohu“, navodi se na web stranici Muzeja.
Muzej posećuju svi uzrasti, ali najviše mladi. Zajedno sa prijateljima posetila sam Muzej prošle godine, kada je i zvanično otvoren, iako je njegova stalna postavka prije toga bila u Beogradu, Sarajevu i Podgorici. Također, godinu ranije (2024) učestovala sam na Regionalnoj školi koju su organizovali. Na njoj je godinu dana kasnije učestvovala i moja sagovornica Ema Glumac, studentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Razgovarale smo o ključnim saznanjima koje je stekla tokom Škole, ali i reakciji okoline.
Ema navodi da nije mnogo pričala o čemu su konkretno govorili na Regionalnoj školi. Međutim, kada je rekla da treba da obiđu logor Morinj (Crna Gora) i objasnila zbog čega, Emu su pitali da li je Škola ideološki obojena jer su žrtve zločina hrvatske nacionalnosti.
Logor Morinj – službenog imena Centar za prihvat zarobljenika iz Hrvatske – smešten je u istoimenom mestu u opštini Kotor u Crnoj Gori. Kroz logor, prema podacima Inicijative mladih za ljudska prava Hrvatske, prošla su 292 zarobljenika, većinom civili sa dubrovačkog područja a za zločine je osuđeno nekoliko pripadnika rezervnog sastava JNA (Jugoslovenske Narodne Armije). Logor je bio aktivan od 3. oktobra 1991. pa do 18. avgusta 1992. godine.
Kada je o ratnim zločinima reč, Ema smatra da šira javnost mnogo toga već zna, “ali ne na pravi način, uglavnom zbog nacionalističkih narativa koji preovlađuju, a putem kojih se relativizuju ratni zločini… pre svega, ljudi moraju biti svesni razlike između kolektivne krivice i odgovornosti, kako bi se mogli suočiti sa time da je njihova strana takođe činila ratne zločine. Međutim, ova dva pojma političke elite izjednačavaju upravo da bi svoje narative održale na snazi.’’
Ema dodaje da je na ovim prostorima i dalje jak uticaj „zvanične“ državne propagande. Pored toga, u Srbiji je vidljiva kolektivna trauma iz Drugog svetskog rata, kojom se, nažalost, i danas manipuliše u cilju stvaranja stereotipa.
Ljubav – važan vid otpora
Anju Novaković, diplomiranu profesorku kineskog jezika i književnosti, u Muzeju su posebno pogodile priče o ljubavi kao važan vid otpora 90-tih.
“Postavka me je učinila i srećnom i tužnom. To vreme je bilo veoma teško za sklapanje brakova i bilo kakva veselja, ali ljudi ipak nisu zaustavili svoju sreću. Njihovo vreme i sreća nisu stali zbog toga što se dešavalo oko njih, i mnogi ni pod pretnjom po život nisu posustali”, pojasnila je.
Anju je fotografija sarajevskih mladenaca, Sanele i Emira Klarića, posebno dotakla, jer su se njeni roditelji uzeli pod sličnim okolnostima 90-tih godina, na Kosovu.
Sarajevo je tokom 90-tih bilo pod opsadom, najdužom opsadom jednog glavnog grada u modernoj istoriji. Stanovnici su bili izloženi svakodnevnom granatiranju, snajperisanju i terorisanju.
Luka Dmitrović, student političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu, ispričao je koje su ga priče dirnule u Muzeju 90-tih – priča o Vladimiru Živkoviću, koji je dovezao tenk sa vukovarskog frona do Skupštine u Beogradu.
“Bilo mi je teško da zamislim da je u takvoj atmosferi, uz disciplinu ljudi sa ratišta, među njima bio neko ko je odlučio da pokaže prkos i inat i da iskaže da ne želi da učestvuje u ratu. Okrenuo je bes gde treba, a to je pred zvaničnicima i donosiocima odluka“, smatra Luka, dodajući da ,,Vladimir Živković treba da bude podsetnik huškačima ratova da rat može doći i njima na prag.“
Spašavanje „drugih“
Osim Živkovića, on ističe i hrabrost “ljubuškog Šindlera”, to jeste Nedjeljka Galića, koji je falsifikovao pozive iz inostranstva i brojne dokumente i time pomogao mnogim Bošnjacima da pobegnu iz logora Heliodrom. Logor Heliodrom je prostor bivše kasarne JNA Heliodrom u Rodoču, južno od Mostara, a od 1992. do 1994. godine služio je kao logor pod kontrolom Hrvatskog vijeća obrane (HVO-a). U njemu je bilo zatočeno, zlostavljano i na fizički rad prisiljavano više hiljada ratnih zarobljenika i civila, ponajviše bošnjačke, ali i srpske nacionalnosti. Neki su ubijeni ili se vode kao nestali.
U Muzeju 90-tih, za Luku su tri ključna pojma – prkos, otpor i empatija.
Saznanja iz Muzeja 90-tih podsetila su me na priče „Običnih heroja“ Centra za postkonfliktna istraživanja koje sam imala prilike pogledati tokom učešća na edukativnim radionicama u Bosni i Hercegovini. Priče o tim ljudima u Muzeju ali i Centra za postkonfliktna istraživanja pokazuju kako su uradili nešto kako bi spasili ljude koji su tokom rata percipirani kao „drugi“.
To je poseban vid hrabrosti, budući da su mnogi i bili kažnjeni zbog onoga što su učinili, a neki zbog toga izgubili i život. Među njima je ovekovečen i Goran Čengić iz Sarajeva, jedan od najvećih rukometaša sa naših prostora, koji je život izgubio spasavajući svog komšiju.
Muzej u srcu Beograda, na lokaciji velikih previranja u istoriji ovog grada, daje nadu da ljudi ne žele da zaborave ni dešavanja ni ratne zločine, ali ni otpor koji možda nije sasvim okrenuo tok ratova, mada je nekome spasio život. Međutim, važnije od svega ovoga je da su žrtve i heroji humanizovani, a ne predstavljeni isključivo kao brojke, što olakšava posetiocima da dublje o ratu i stradanjima razmišljaju.
