Humanost zločinaca: Joshua Oppenheimer i “Akt ubijanja” (Dio I)

Njegovi filmovi, prikazani u okviru programa “Suočavanje s prošlošću” na Sarajevo film festivalu, su odali priznanje Oppenheimerovom putu ka pronalasku odgovora na ova bitna pitanja.

Joshua Oppenheimer je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), u porodici izbeglica. Majka mu je porijeklom iz Beča, a otac iz Frankfurta – oboje su došli u SAD bježeći od Holokausta. Studirajući na Harvard University, Joshua je diplomirao filmsku umjetnost. Obrazovanje je nastavio kroz doktorat na University of the Arts London, a sada predaje kao profesor filma na Westminster University. On je takođe bio MacArthur Fellow za 2014. godinu.

Ideju za “Akt ubijanja” i “Pogled tišine”, Joshua je dobio tokom putovanja u Indoneziju radi snimanja filma o zajednici radnika na plantažama palminog ulja koji se bore za uspostavljanje sindikata u postdiktatorskom društvu. Oba filma se bave naslijeđem genocida u Indoneziji i oba su nosioci bezbroj međunarodnih nagrada, uključujući i nominaciju za nagradu Akademije filmskih umjetnosti “Oscar”.

Počinioci: nekad i sad

Vladu Indonezije je 1965. godine srušila vojska i uspostavila vojnu diktaturu. Svako ko se suprotstavio novom režimu pod predsjednikom Suhartom bio je pod rizikom da bude označen kao komunista i prijetilo mu je istrebljenje. Na kraju, više od milion ljudi za koje se sumnjalo da su komunisti, kao što su članovi sindikata, farmeri, Kinezi i intelektualci, su bili zarobljeni, mučeni i ubijeni u talasu masovnih ubistava. Iako su ubistva trajala samo tri mjeseca, oni koji su počinili nasilje su još uvijek na vlasti danas. “Akt ubijanja” prati nekoliko takvih kriminalaca ili “slobodnih muškaraca” kako se sami zovu, koji su izvršili genocidne činove prije nešto više od četrdeset godina.

Ono što je možda najviše zapanjujuće jeste početak filma “Akt ubijanja” u kojem počinitelji otvoreno i hvalisavo opisuju strašne načine na koje su brutalno mučili i na kraju ubijali svoje žrtve. Jedna od prvih scena u filmu uključuje zbunjujuće harizmatičnog Anwara Congo koji se vraća na mjesto gdje je ubijao “komuniste”. Ovaj bivši lider moćnog odreda smrti koji je djelovao u Sjevernoj Sumatri vodi kameru kroz svoju kancelariju do terase gdje opušteno opisuje kako su vojnici prelazili sa rezanja grla na davljenje žicom, jer je prerezanje grla ostavljalo previše krvi i loš miris. On zatim obmotava žicu oko svog bivšeg kolege koji je takođe činio slične zločine i demonstrira metode koje su koristili za davljenje žrtava. Kasnije u filmu otkrivamo da je Anwarova procjena da je ubio oko 1000 ljudi. Mnoga od tih ubistava desila su se baš na toj terasi.

Iako se čini kao da Anwar živi bez kajanja za ubistva koja je počinio, film polako otkriva drugu stranu priče. Na mnogo načina “Akt ubijanja” je medijator između toga kako počinioci žive sa sobom nakon izvršenja ovih krvavih djela i načina na koji se oni nose sa prošlošću kao ubice. Čak i na početku filma, Anwar govori o tome kako se okrenuo alkoholu, drogama i plesu kako ne bi izgubio razum. Dok pleše cha-cha-cha na terasi gdje su se desila tolika pogubljenja, on objašnjava da su oni na neki način “ubijali sa srećom”.

Laži koje pričamo sami sebi

Nakon projekcije filma “Akt ubijanja” uslijedila je diskusija tokom koje je Oppenheimer govorio o lažima koje počinioci govore sebi kako bi mogli nastaviti sa životom. On je objasnio: “Ljudski kapacitet za zlo ovisi o našoj sposobnosti da lažemo”. Film otkriva ove laži publici, a proces izrade filma otkriva ovu realnost Anwaru i njegovim kolegama. Oppenheimer je strukturisao film na jedinstven način kombinujući dokumentaciju i scenarije ubijanja koje su napisali Anwar i drugi zločinci. Ove dramatizacije prikazuju saslušanja, ubistva i pljačkanja sela na osnovu sjećanja izvršilaca krivičnih djela.

Neke od najsnažnijih scena u filmu uključuju ono što Oppenheimer naziva “najočiglednija laž u filmu ‘Akt ubijanja’: laž glamuroznog gangstera”, Za počinioce, gangster je postao sinonim za slobodu. Anwar u filmu govori o tome kako su glumci poput Marlon Branda, Al Pacina i John Wayna uticali na njegov način života. Ovi uticaji mogu se vidjeti u Anwarovom izboru glumačke postave za uloge zločinaca gdje su oni obučeni u kauboje i gangstere dok pokazuju način na koji su počinili zla djela u prošlosti. Koncept glamuroznog gangstera ponovio je potpredsjednik Indonezije, Jusuf Kalla, u govoru omladini Pankasila, paravojnoj organizaciji koja je vodila jedinice smrti za indonežansku vojsku 1965. godine. Kao odgovor na optužbe da se grupa sastoji od gangstera, Kalla je izjavio: “Gangsteri su ljudi koji rade izvan sistema, a ne za vladu. Riječ ‘gangster’ dolazi od termina ‘slobodni ljudi’. Ako bi svi radili za vladu, mi bismo bili nacija birokrata. Ne bismo ništa učinili. Trebaju nam gangsteri da završimo određene stvari”.

Iako nam se možda u početku filma čini strašan način na koji počinioci dramatizuju svoje postupke i hvale zlodjela koja su počinili, polako se otkriva da su to samo distrakcije; laži koje počinioci govore kako bi potisnuli potrebu da priznaju da su učinili nešto moralno uznemiravajuće. Ovo hvalisanje je oblik bijega, kroz kojeg oni provode dane ignorišući nemoralnost svojih postupaka. Oppenheimer je ovo objasnio na slijedeći način: “Hvalisanje počinitelja je njihov odbrambeni mehanizam” i priznao je publici: “Kada se hvalim to znači da se osjećam mali. Ja sam kao ptica koja šepuri svoje perje kako bi izgledalo veće jer znam da sam mali”.

Kada se gleda kroz ovaj objektiv, razmetljiva priroda počinitelja postaje manje šokantna i razumljivija gledaocu kao očekivan psihološki odgovor na ulogu ubice koju su oni nekada imali. Pored ovoga, a s obzirom na činjenicu da su oni koji su počinili ova djela trenutno na vlasti, oni imaju moć da preprave istoriju u nastojanju da se njihova zlodjela lakše opravdaju. Međutim, Oppenheimer tvrdi da njihove taktike hvalisanja i izbjegavanja nisu pravo rješenje za podsvijesni osjećaj krivice, i da “…kod većine ovaj oblik srama i krivice je poput crva koji im se uvuče u snove i uzrokuje noćne more.” Oni provode dane pokušavajuću da prestignu svoju zlu prošlost, međutim, duboko u sebi, oni znaju da to što su uradili nije uredu. Anwar je ovo priznao kada je u jednom od intervjua u filmu govorio o čestim noćnim morama.

Empatija među zločincima?

U toku filma, postoji nekoliko slučajeva u kojima se vidi promjena u Anwaru. U jednoj sceni, on igra ulogu zatvorenika kojeg dave žicom. Prikazana su dva pokušaja davljenja, a Anwar je oba pokušaja ubrzao. Onda je tražio pauzu da dođe do daha i popije čašu vode, a na kraju odlučujuje da više ne želi da bude u toj ulozi. Kasnije, on pita režisera: “Da li su se ljudi koje sam mučio osjećali isto kako se ja osjećam? Osjećam šta su osjećali ljudi koje sam mučio”.

Tokom diskusije, neko iz publike je upitao da li ovi zločinci uopšte mogu biti empatični. Oppenheimer je odgovorio da borba koja je pokazana u filmu – unutrašnja borba zločinaca da se nose sa zločinima koje su počinili – pruža dokaze da oni, zaista, posjeduju kapacitet za empatiju. On dalje objašnjava da ne može da špekuliše o tome “šta bi on učinio da je 1965. godine, odrastao u istoj porodici kao Anwar Congo”.

Oppenheimer je objasnio da ne vjeruje da su ljudi rođeni kao čudovišta kojima nedostaje empatija i da veliki dio njihovih aktivnosti može biti vezan za strukture podsticaja kao što je osjećaj samopoštovanja koje je Anwar dobijao kroz život gangstera. Podsticaji su samo jedan od mnogih aspekata koji mogu dovesti do pretvaranja obične osobe u izvršioca nasilja i genocida. Oppenheimer je takođe istakao kako su u Indoneziji, a možda i u Bosni i Hercegovini, počinioci često bili nagrađeni i ohrabreni da ubijaju ljude i njihove porodice. I onda bi se probudili sljedećeg jutra i osjećali bolesnim zbog onog što su uradili. Kako bi se nosili sa ovim, morali su izmisliti lažna opravdanja. Zatim, kada bi im zapovijedili da ponovo ubiju, morali su da održe početnu laž koju su koristili da bi opravdali prvo ubistvo.

Iako ovo nije izgovor za postupke tih počinilaca i na ni na koji način ne omalovažava štetu koju su izazvale žrtvama, ovo pruža naznake kako i zašto obični ljudi mogu biti sposobni da izvrše genocid i koji su najbolji načini zarastanja rana u jednom društvu nakon traume. Kao cjelina, ‘’Akt ubijanja’’ skreće pažnju na intenzivnu psihološku štetu koju pretrpe oni koji učestvuju u genocidu. To pokazuje kako laganje sebe, ali i laganje društvu u cjelini može pružiti prolazna olakšanja, ali ni na koji način nije riješenje osnovnog problema.

U završnoj sceni filma, Anwar se vraća na terasu na kojoj je ubio mnogo ljudi. Dok pokušava da još jednom ispriča svoje postupke od prije više od dvadeset godina, on se pojavljuje kao potpuno drugačiji čovjek – čovjek kojem je fizički muka od same pomisli na ono što je uradio. Njegova priča je sada zauvijek poremećena fizičkim odgovorom njegovog tijela na sjećanja na tu prošlost i njegovo nekontrolisano gađenje ga onemogućava da nastavi.

Pratite nas i dalje da pročitate drugi dio ove serije članaka pod nazivom: Univerzalnost pomirenja: Joshua Oppenheimer i “Pogled tišine”

—

Centar za postkonfliktna istraživanja je ponosni partner programa ‘Suočavanje s prošlošću’ Sarajevo Film Festival, kroz našu Regionalnu mrežu civilnog društva za prevenciju genocida i masovnih zločina. Program ‘Suočavanje s prošlošću’ je podržan od strane Fondacije Robert Bosch Stiftung, a u partnerstvu sa Al Jazeera Balkans i Ambasadom SAD u Bosni i Hercegovini.