Ne sećam se kada sam je prvi put videla. Znam da je sedela u invalidskim kolicima i sakupljala novac za lečenje onih kojima je novac potreban. Bar je tako pisalo na onima kartonima koje je okačila sa svih strana svojih kolica. Nekoliko puta sam ostavila svoj prilog nadajući se da će ovog puta otiću u prave ruke. Iskreno, nisam mnogo ni obraćala pažnju na nju.
Sećam se da sam ranije stalno ostavljala novac jednom dečku koji je sedeo u pešačkoj zoni u invalidskim kolicima, a onda se ispostavilo da nije invalid i da posle „odrađene smene“ ustaje iz kolica i pešači do kuće. Kupovala sam i čestitke za pomoć deci sa smetnjama u razvoju. Posle sam saznala da novac ne odlazi toj deci, već ljudima koji štampaju čestitke.
Zato sam i izgubila interesovanje. Umorila sam se od tih lažnih prosjaka i onih koji skupljaju novac u nazovi humanitarne svrhe da bi kasnije taj novac završio ko zna gde. Svaka čast izuzecima kojih je veoma malo. Ovo je priča upravo o jednom takvom izuzetku.
Prolazila sam tako dan za danom pored nje. Nije bila na istom mestu, ali je bila u istim starim kolicima, sa istom onom teglom u kojoj su ljudi ostavljali svoje dobrovoljne novčane priloge. Menjala je fotografije i apele za pomoć onima kojima je neophodan novac za lečenje, uglavnom u inostranstvu. I obično je novac skupljala za decu ili mlađe ljude. Dani su prolazili, nedelje, meseci… Svakodnevno je bila u pešačkoj zoni, a ja sam prolazila pored nje i po kad-kad ostavljala neku sitninu. Jednog dana kod nje na kolicima, videla sam fotografiju ćerke mog prijatelja. Skupljala je novac za njeno lečenje. Devojčica boluje od retke bolesti i ja sam to znala. Pozvala sam svog prijatelja i pitala ga da li zna da ova žena skuplja novac za lečenje njegove ćerke. Rekao je da zna i da je do sada uplatila pozamašnu sumu novca.
Trgla sam se. Tek tada sam, posle svih reči hvale koje je rekao o njoj, saznala da zaista taj novac ide tamo gde je i potreban. Zapravo, tada sam poverovala da postoji neko kome zaista možeš da veruješ. Ljudi su i počeli da joj veruju. Verovatno kada su se zaista uverili u njeno dobročinstvo i kada su i mediji počeli da pišu o njenom humanitarnom radu.
Onda sam počela da se raspitujem o njoj. Saznala sam da preko dvadeset godina ima probleme sa kostima, ali je pre nekoliko godina bolest savladala i kretanje joj je organičeno. Studirala je francuski jezik i prava. Sada skuplja novac i pomaže onima kojima je isti potreban za lečenje, piše poeziju, a novac od prodatih knjiga šalje u humanitarne svrhe. I ne traži ništa. Kaže da joj ništa nije potrebno.
Srećna je što može da pomaže drugima i tako ispunjava svoju misiju. Za nju ne postoje samo oni koji žive u jednom delu zemlje. Šalje novac u razna mesta. I tu je stalno. Po suncu, kiši, snegu, vetru. Sa istim ciljem. Da i danas učini dobro delo i pomogne nekome. A imala je probleme, nije da nije. Krali su joj novac, nisu joj dozvolili da parkira svoja kolica ispred izloga sa garderobom, dotrajala kolica su se kvarila, te neko vreme nije mogla da nastavi svoju misiju. Pre izvesnog vremena, neko je preko društvenih mreža pokrenuo akciju o sakupljanju priloga za kupovinu drugih kolica. I dobila je svoja kolica kako bi nesmetano mogla da obavlja svoj posao humanitarke. Lokalna zajednica je veoma podržala u borbi sa vetrenjačama.
U decembru prošle godine, dobila je svoje mesto pod suncem i konačno je njen rad prepoznala i lokalna samouprava. U pešačkoj zoni joj je napravljena mala kućica u staklu pod nazivom „Banka dobročinstva“. U svakom trenutku, u malim staklenim kutijama, možete ostaviti novac koji će sigurno otići u humanitarne svrhe. Sada znam da su i moji prilozi sa početka priče, išli u prave ruke. Priznajem, nisam verovala, sada verujem.
I zapamtite njeno ime. Marina Adamović. Humanitarka. Pesnikinja.Hrabra žena koja se bori za ono što želi. Bori se za druge. Ako prolazite pored nje, ostavite koji dinar. Znajte da će otići u sigurne ruke i da ćete zaista pomoći onima kojima su operacije neophodne.
Umalo da zaboravim. Marina živi u Nišu.
Ova publikacija odabrana je kao dio omladinskog takmičenja Srđan Aleksić. U pitanju je regionalno takmičenje koje animira mlade da se aktivno angažuju u svojim lokalnim zajednicama i pronađu, dokumentuju i podijele priče o moralnoj hrabrosti, međuetničkoj suradnji i pozitivnoj društvenoj promjeni. Ovo takmičenje dio je nagrađivanog programa „Obični Heroji“ Centra za postkonfliktna istraživanja čiji je primarni cilj korištenje međunarodnih priča o spasiocima i moralnoj hrabrosti da promoviše međuetničko razumijevanje i mir među građanima Zapadnog Balkana.
Pomoć pri realizaciji ovog projekta ljubazno je osigurao fond National Endowment for Democracy (NED) i Robert Bosch Stiftung.