U svetu u kome istorija često bira šta pamti, a šta potisne u zaborav, postoje mesta koja ne dozvoljavaju tišini da bude tišina.
To su mesta stradanja i prostori u kojima je vreme stalo, ali sećanje i dalje traje. Jedno od takvih mesta jeste Srebrenica, simbol bola, gubitka i opomene čovečanstvu. Na takvim mestima ljudima je glavni vremenski orjentir period pre i period posle rata. Tamo gde su prekinuti životi hiljade ljudi, ostala je praznina koju ne mogu ispuniti ni godine, ni pokušaji da se prostor ublaži ili zaboravi. Srebrenica nije samo istorijski događaj, niti geografska tačka na mapi. Ona je rana kolektivnog pamćenja, mesto koje podseća na to koliko daleko može otići ljudska mržnja, ali i koliko je važno sačuvati istinu. Iza brojeva stoje ljudi. Imena. Porodice. Snovi. Nasilno prekinuti životi. Upravo u toj činjenici leži najveća težina.
Praveći paralelu sa knjigom Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča gde jedna sudbina postaje simbol svih onih koji su nestali u sistemima nasilja i zaborava i Srebrenicu možemo smatrati grobnicom hiljada Borisa Davidoviča. To su ljudi čije su priče prekinute, imena često svedena na broj, ali čija sudbina ne sme ostati bez glasa. Njihovo stradanje opominje da zaborav nije samo odsustvo sećanja, već i opasnost da se katastrofa ponovi. Zato ovakva mesta ne smeju ostati samo deo prošlosti, moraju postati i ostati deo svesti kao trajna opomena, ali i kao odgovornost da se istina čuva, pamti i prenosi dalje.
„Istoriju pišu pobednici, predanja ispreda puk, književnici fantaziraju… Izvesna je samo smrt.“ –
Danilo Kiš
Mesta masovnih egzekucija i dalje ostaju izvan sećanja
Kravice, opština Bratunac — Na prvi pogled, ništa ne odaje da je ovde počinjen genocid – najveći masovni zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata.
Dugačak betonski objekat, nekadašnji hangar Zemljoradničke zadruge, stoji uz put, okružen tišinom i svakodnevicom. Vrata su zatvorena. Zidovi obnovljeni. Prostor deluje kao i svaki drugi industrijski objekat u ruralnom delu istočne Bosne.
Samo oni koji znaju šta se dogodilo u julu 1995. godine zastaju. „Ovde su mi ubili dete“, kaže tiho jedna žena dok stoji nekoliko metara od ulaza. Među onima koji se svake godine vraćaju na ovo mesto je i Munira Subašić. Njen sin ubijen je upravo u ovom hangaru.
„Nema ni ploče, nema ničega. Kao da se ništa nije desilo“, kaže Munira.
Masovna ubistva nakon pada Srebrenice izvršena su na više lokacija — sistematski, organizovano i u kratkom vremenskom periodu. Ta mesta su danas precizno dokumentovana kroz presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), kasnije Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove (MRMKS), Suda Bosne i Hercegovine, kao i rad Međunarodne komisije za traženje nestalih osoba (ICMP). Najveća mesta egzekucije bošnjačkih muškaraca i dečaka su: Kravica, Orahovac, Petkovci, Kozluk, Branjevo i Pilica.
Na tim mestima ubijene su hiljade ljudi — muškaraca i dečaka koji su pokušavali da se probiju ka teritoriji pod kontrolom Armije BiH ili su zarobljeni nakon pada enklave od strane Vojske Republike Srpske.
Ipak, gotovo tri decenije kasnije, većina tih lokacija nema nikakvo zvanično obeležje. Za razliku od Potočara, koji je postao centralno mesto sećanja na ubijene u genocidu u Srebrenici, druga stratišta ostaju izvan institucionalne memorijalizacije.
Kravica – stratište bez spomen obeležja
Prema sudski utvrđenim činjenicama, u hangaru u Kravici ubijeno je više od hiljadu ljudi u samo jednom danu. Zarobljenici su dovođeni kamionima, zatvarani u objekat i potom ubijani vatrenim oružjem i eksplozivnim sredstvima. Preživeli svedoče o haosu, panici i pokušajima da se pronađe zaklon u prostoru koji ga nije pružao.
Nakon ubistava, tela su uklanjana i premeštana u masovne grobnice, koje su kasnije dodatno prekopavane kako bi se prikrili tragovi.
Danas, međutim, taj prostor ne nosi nikakav znak da se tu dogodio zločin. Objekat je obnovljen i koristi se. Ljudi prolaze pored njega bez zaustavljanja. Za porodice žrtava, to je neprihvatljivo.
Pokušaji da se Kravica obeleži traju godinama. Međutim, svaka inicijativa nailazi na isti problem — nedostatak saglasnosti lokalnih vlasti. Opština Bratunac, na čijem je čelu Lazar Prodanović, ima ključnu ulogu u izdavanju dozvola za postavljanje spomen-obeležja.
Prema navodima udruženja žrtava i organizacija koje se bave memorijalizacijom, takva saglasnost nikada nije data. Bez nje, svako obeležje bilo bi nelegalno i podložno uklanjanju.
Ovaj institucionalni zastoj deo je šireg problema — političkog odnosa prema genocidu u Srebrenici, koji i dalje izaziva duboke podele u Bosni i Hercegovini.
U nedostatku zvaničnog spomen – obeležja, porodice i preživeli sami organizuju komemoracije. Svake godine u julu, okupljaju se ispred hangara u Kravici. Donose fotografije, cveće, uče molitve.
Ali čak i taj čin zahteva proceduru. Okupljanja se moraju prijaviti policiji, a prisustvo policijskih snaga je uobičajeno. „Moramo da tražimo dozvolu da bismo plakali na mestu gde su nam ubijeni najmiliji“, kaže jedan od učesnika komemoracije. Za mnoge, to je dodatna trauma.
Komemoracije ne prolaze uvek bez tenzija. Tokom godina, zabeleženi su različiti incidenti: verbalne uvrede, negiranje genocida i uklanjanje improvizovanih obeležja. Takvi događaji retko dobijaju širu pažnju, ali ostavljaju snažan utisak na učesnike. Za preživele, odlazak na mesto pogubljenja znači i suočavanje sa okruženjem koje često ne priznaje ono što se tu dogodilo.
Borba za memorijalizaciju
Memorijalni centar Srebrenica pokušava da proširi kulturu sećanja i izvan kompleksa u Potočarima. Direktor Memorijalnog centra Srebrenica više puta je ukazivao da memorijalizacija mora obuhvatiti sva mesta zločina, a ne samo jedno. Mapiranje koje su sprovele organizacije poput Balkanske istraživačke mreže u Bosni i Hercegovini i Pro Peace predstavlja važan korak — ali bez fizičkih obeležja, ta mesta ostaju nevidljiva u prostoru.
Za porodice žrtava, spomen-ploča nije samo simbol. To je potvrda da se zločin dogodio. Bez nje, prostor ostaje neutralan — ili, kako mnogi kažu, „očišćen od istine“. Preživeli poput Hasana Nuhanovića ističu da bez jasno označenih mesta zločina nema potpunog suočavanja sa prošlošću.
Proces tranzicione pravde u Bosni i Hercegovini često se posmatra kroz sudske presude. Međutim, jedan od glavnih stubova je memorijalizacija. Bez obeleženih mesta: zločin ostaje apstraktan, negiranje dobija prostor, pomirenje se usporava. U tom smislu, neobeležena stratišta predstavljaju ozbiljnu prepreku dugoročnom društvenom oporavku.
Između sećanja i tišine
Dok Potočari svake godine okupljaju hiljade ljudi, druga mesta ostaju prazna. Bez oznaka. Bez obeležja. Bez institucionalnog priznanja. Ali ne i bez značenja. Za one koji dolaze, ta mesta su i dalje najtačnija mapa onoga što se dogodilo. „Mi ćemo dolaziti dok smo živi“, kaže jedna žena dok ostavlja cveće ispred hangara u Kravici.
Iza nje, objekat stoji nepomično — bez natpisa, bez objašnjenja. Kao da se ništa nije dogodilo.
Mesta masovnog pogubljena muškaraca i dečaka u genocidu u Srebrenici iz jula 1995. godine uglavnom nalaze na području opština Zvornik i Bratunac, a karakteriše ih činjenica da su nakon izvršenih zločina u velikoj meri vraćena u svakodnevnu upotrebu, često bez adekvatnog obeležavanja i institucionalne zaštite. Mesta masovnih egzekucija: Kravica (Zemoljoradnička zadruga), Orahovac (streljani na dvije livade), Petkovci (škola i brana), Kozluk ( škola i obala rijeke Drine), Branjevo (Vojna ekonomija) i Pilica (Dom kulture).
KRAVICA: Prvo masovno ubistvo, 13. jula 1995., srebreničkih muškaraca i dečaka bilo je u skladištu zemljoradničke zadruge u Kravici. Kako je utvrđeno u presudama MKSJ, muškarci i dečaci su s livade u Sandićima ukrcani u autobuse ili im je naređeno u koloni da hodaju do skladišta Kravica – jednospratnoj zadruzi na putu Bratunac – Konjević Polje. Do pet popodne skladište je bilo pretrpano ljudima da su se neki od njih skoro ugušili. Te večeri, počelo je ubijanje. Pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS) pucali su po zatočenicima sa M-84 puškomitraljezima i automatskim puškama. Kroz prozore su ubacivali ručne bombe i izvana otvarali vatru. Pucnjava se povremeno smirivala, ali je sa pauzama trajala cijele noći. Prema presudama MKSJ i Suda Bosne i Hercegovine, u Kravici je ubijeno više od 1.000 muškaraca i dečaka.
ORAHOVAC: Konvoj autobusa iz Bratunca prevozi zatočenike u selo Orahovac 14. jula 1995. Oko 2.500 bošnjačkih muškaraca i dečaka, starih između 15 i 70 godina, nagurano je u fiskulturnu salu škole. U popodnevnim satima, kako se navodi u presudama, u školu dolaze oficiri Vojske Republike Srpske (VRS), među kojima Vujadin Popović, načelnik za bezbednost Drinskog korpusa, Ljubiša Beara, načelnik za bezbjednost Glavnog štaba VRS-a i Drago Nikolić, načelnik za bezbednost Zvorničke brigade Drinskog korpusa VRS-a. Nedugo nakon njihovog dolaska, zatočenici se odvajaju u manje grupe i stavljaju im se povezi na oči. Izvode se iz škole, ukrcavaju u kamione i voze na otprilike 800 metara udaljenje dvije livade.Data im je naredba da skoče sa kamiona i poredaju se u redove. Čim su se kamioni udaljili počela je rafalna paljba. U naredna dva sata, zatočenici se neprestano dovoze u kamionima, redaju u redove i bivaju streljani. Kada je prva livada bila pokrivena telima, vojnici su se premjestili na drugu, gdje se ubijanje nastavlja. Na te dvije livade, prema navodima presuda, ubijeno je najmanje 839 bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Danas se na ovom prostoru nalaze livade i obradivo zemljište koje se koristi za poljoprivredu. Većina prostora izgleda kao tipičan ruralni pejzaž, bez vidljivih tragova koji bi ukazivali na razmere zločina. Uprkos tome, porodice žrtava i preživeli svake godine organizuju posete ovom mestu, često u okviru šireg programa komemoracija koje se održavaju u julu.
PETKOVCI: Iz Bratunca oko 1.000 zatočenika, 14. jula 1995. godine, autobusima i kamionima dovezeno je u novu školu u selu Petkovci, u blizini sedišta Zvorničke brigade. Dok su izlazili iz vozila, naređeno im je da stave ruke iza glave i pevaju srpske pesme. Kako stoji u presudama, vojnici prozivaju zatočenike da iziđu iz učionica u grupama, nakon čega se čuje pucnjava. U nekom trenutku, zatočenici se odvode iz učionica, ukrcavaju u kamione i voze do poljane kod brane Petkovci. Naređeno im je da siđu sa kamiona, u grupama od pet do deset, do pronađu mesto i poredaju se u red. Vojnici sa crnim fantomkama na glavama počinju pucati u zatočenike. Ljudi su padali na tela onih koji su bili ubijeni pre njih. Kako je utvrđeno presudama, u Petkovcima je ubijeno najmanje 815 muškraca i dečaka, neki su ubijeni u školi, a neki na poljani blizu brane.
Svedoci navode da su ljudi bili nagurani, bez dovoljno vazduha, vode i hrane, što je dovodilo do dodatne patnje pre same egzekucije. Nakon zadržavanja, zarobljenici su transportovani do brane Petkovci, gde su vršene masovne egzekucije. Brana je bila pogodna zbog svoje izolovanosti i konfiguracije terena, što je omogućavalo relativno skriveno izvršenje zločina. Danas školski objekat i dalje postoji, ali nije adekvatno obeležen kao mesto stradanja. Brana funkcioniše kao infrastrukturni objekat, a prirodni ambijent oko nje – voda, vegetacija i tišina – stvara snažan kontrast u odnosu na događaje iz prošlosti. Ova mesta su i dalje predmet komemorativnih poseta, ali bez stalne institucionalne postavke koja bi pružila detaljnije informacije posetiocima.
KOZLUK: Autobusi sa zatočenicima 14 jula 1995. iz Bratunca su došli do škole u Ročeviću, smeštenoj nedaleko od puta Zvornik – Bijeljina. Zatočeni su u školskoj fiskulturnoj sali. Narednog popodneva, kako stoji u presudama, muškarci i dečaci su kamionima prevezeni do mesta uz samu obalu Drine, u blizini sela Kozluk. Dovezeni su do prethodno iskopane jame, a zatočenicima je naređeno da iz kamiona skoče u jamu. Vojnici su poredali vojnike u dvije paralelne linije sa obje strane jame, prethodno pucajući na zatočenike dok su iskakali iz kamiona. Pucnjava je neorganizovana i konfuzna, navodi se u presudama, a ranjeni zatočenici pokušavaju pobeći, hvatajući se za grmlje dok su izloženi vatri. Ubijeno je najmanje 815 muškaraca i dečaka – neki od njih u školi u Ročeviću, a neki na obali Drine kod sela Kozluk.
Tela ubijenih su ukopavana u masovne grobnice kako bi se prikrili tragovi zločina. Danas je ovaj prostor delimično industrijski, sa tragovima eksploatacije šljunka, ali bez jasnog memorijalnog obeležja koje bi ukazivalo na njegovu prošlost. Upravo ova transformacija prostora doprinosi njegovoj “nevidljivosti” u kolektivnom pamćenju, osim za one koji aktivno traže informacije ili učestvuju u komemoracijama.
BRANJEVO: Više autobusa punih zatočenika iz Bratunca, 14. jula 1995., dovezeno je u školu u Kulu, zaselak mesta Pilica. Dva dana kasnije, dio grupe zarobljenika je autobusima prevezen do obližnje Vojne ekonomije Branjevo. Vojnici su izvodili zatočenike iz autobusa i tražili da im predaju novac i tukli su ih kad bi odgovorili da nemaju. Po dolasku na livadu, zatočenicima je rečeno da stanu okrenuti sa leđima ka vojnicima i onda je na njih otvorena vatra. Posle svakog rafala, vojnici su pitali ima li neko živ da ga previju, ako bi se javili bivali su dokrajčeni metkom u glavu. Prema presudama, na Vojnoj ekonomiji Branjevo, ubijeno je oko 1.200 muškaraca i dečaka.
Ovaj lokalitet je često naveden u svedočenjima i sudskim procesima kao primer sistematskog izvršenja zločina. Danas se Branjevo koristi kao poljoprivredno zemljište. Ne postoji razvijen memorijalni centar, niti stalna izložba koja bi dokumentovala događaje. Povremeno se održavaju komemoracije, ali mesto ostaje relativno nepoznato široj javnosti, posebno van regiona.
PILICA: Oko 500 zatočenika bilo je zatvoreno u Domu kulture. Zarobljenici su zatvoreni u zgradu, gde su potom ubijeni, što ovaj lokalitet čini jednim od najpotresnijih zbog same prirode zločina. Kako je utvrđeno tokom forenzičkih uviđaja u septembru 1996. i oktobru 1998., otkriveno je prisustvo ljudske krvi, kostiju i tkiva zaljepljenih po zidovima i podu, kao i znatna šteta izazvana oružjem i bombama. Tragovi hitaca iz vatrenog oružja pronađeni su na zidu iza bine, što ukazuje na to da su zatočenici izvedeni na binu prije pogubljena. Osim toga, čaure metaka pronađene su razbacane u zgradi i oko nje.
Prostor Doma kulture danas i dalje postoji i fizički je očuvan, što dodatno naglašava kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti. Njegova namena nije uvek jasno definisana, a obeležavanje je nedovoljno u odnosu na značaj događaja koji su se tu odigrali. Za razliku od otvorenih prostora, ovaj objekat ima potencijal da bude pretvoren u snažan memorijalni centar, ali to do sada nije realizovano.
Zajednička karakteristika svih ovih mesta jeste njihova transformacija u prostore svakodnevnog života. Njive se obrađuju, škole rade, putevi se koriste, a objekti imaju nove ili izmenjene funkcije. Ova transformacija ne znači da je njihova istorijska važnost umanjena, već ukazuje na složen odnos između prostora, sećanja i zaborava. Nedostatak jasnih i vidljivih obeležja dodatno doprinosi tome da ova mesta ostanu nepoznata široj javnosti.
Važan aspekt ovih lokacija jeste i njihova povezanost sa masovnim grobnicama. Nakon egzekucija, tela žrtava su često premeštana iz primarnih u sekundarne grobnice, što je bio pokušaj prikrivanja zločina. Ovaj proces je otežao kasniju identifikaciju žrtava i produžio patnju porodica koje su godinama tragale za posmrtnim ostacima svojih najbližih. Uprkos tome, zahvaljujući forenzičkim istraživanjima i međunarodnim naporima, veliki broj žrtava je identifikovan.
U savremenom društvenom i istorijskom kontekstu, ova mesta imaju višestruko značenje. Ona su istovremeno mesta zločina, mesta sećanja i mesta svakodnevnog života. Njihova nedovoljna obeleženost otvara pitanja o načinu na koji se društva suočavaju sa prošlošću, kao i o ulozi obrazovanja i institucija u očuvanju istorijskog pamćenja. Upravo zbog toga, proučavanje ovih lokacija ima poseban značaj, jer pokazuje kako se tragovi masovnih zločina mogu uklopiti u savremeni prostor, često bez jasnog i vidljivog podsećanja na događaje koji su se tu odigrali.
Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima
Zaključno posmatrano, mesta masovnih pogubljenja srebreničkih muškaraca i dečaka: Kravica, Orahovac, Petkovci, Kozluk, Branjevo i Pilica – danas postoje kao prostori u kojima se prepliću svakodnevni život i teško nasleđe masovnog zločina. Njihova nedovoljna obeleženost i gotovo neprimetna uklopljenost u savremeni pejzaž ne znače da je njihovo značenje nestalo, već da je potisnuto iz javne svesti i prepušteno fragmentarnom pamćenju. Upravo u toj tišini i odsustvu jasnog obeležavanja ogleda se opasnost – da mesta koja su bila svedoci sistematskog uništenja ljudi postanu obične tačke na mapi, bez jasnog značenja.
U tom smislu, može se uspostaviti dublja paralela sa delom Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, gde se kroz sudbinu pojedinca razotkriva mehanizam sistema koji ne samo da uništava život, već nastoji da izbriše tragove tog uništenja, da preoblikuje istinu i da kontroliše način na koji će se prošlost pamtiti. U tom kontekstu, izraz pasjim sinovima ne označava uvredu upućenu pojedincima, već metaforu za bezlični, represivni sistem koji deluje kroz nasilje, prikrivanje i brisanje identiteta.
Ako se ova ideja prenese na mesta pogubljenja iz 1995. godine, jasno je da problem nije samo u samom zločinu, već i u načinu na koji prostor nakon zločina funkcioniše. Kada mesta masovnih egzekucija ostanu bez jasnog obeležja, kada se pretvore u njive, puteve ili objekte svakodnevne upotrebe bez vidljivog podsećanja na prošlost, tada se otvara prostor za ono protiv čega Kiš zapravo upozorava – za tiho delovanje „sistema“ koji briše tragove, relativizuje događaje i omogućava zaborav.
U tom smislu, poruka „ne dajte se pasjim sinovima“ dobija šire značenje. Ona ne označava samo otpor u trenutku nasilja, već i otpor nakon njega – otpor zaboravu, negiranju i ravnodušnosti. Ona podrazumeva aktivno čuvanje sećanja, insistiranje na istini i obeležavanje mesta stradanja kao trajnih podsetnika na ono što se dogodilo. Bez toga, prostor postaje neutralan, a neutralnost u ovom kontekstu znači gubitak istorijske svesti.
Zato ova mesta nisu samo geografske tačke, već simboli borbe između pamćenja i zaborava. Kao i kod Kiša, gde pojedinac nestaje u arhivama i konstrukcijama sistema, tako i ovde postoji opasnost da žrtve nestanu iz prostora ako se taj prostor ne označi i ne objasni. Upravo zbog toga, očuvanje istine o ovim lokacijama predstavlja oblik otpora – ne samo prema prošlosti, već i prema svakom budućem pokušaju njenog potiskivanja.
Na kraju, paralela sa Kišovim delom ukazuje na to da borba protiv pasjih sinova nije završena samim prestankom nasilja. Ona se nastavlja kroz način na koji se sećamo, govorimo i obeležavamo. U tom smislu, odgovornost nije samo na institucijama, već i na društvu u celini – da ne dozvoli da mesta stradanja postanu mesta zaborava, već da ostanu trajni svedoci istorije i opomena za budućnost.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Generation Memory“, koji provodi Centar za postkonfliktna istraživanja (CPI), s ciljem razvoja inkluzivnih, lokalnih praksi izgradnje mira i kulture sjećanja koje podstiču rad na razumijevanju, empatiji i kritičkom promišljanju mladih. Projekat finansira međunarodna razvojna pomoć Ujedinjenog Kraljevstva, a implementira se u partnerstvu sa Britanskim Savjetom.
