Sofija Todorović: Odlazak u Srebrenicu je zauvek promenio moj život

Sofija Todorović (izvor: www.mc.rs)

Neznanje i strah, najveći su problemi mladih u Srbiji, ali i u cijeloj regiji, kaže u intervjuu za Balkan Diskurs Sofija Todorović, mlada aktivistica iz Beograda.

Sofija je stala u odbranu Mona Gjuraja, vlasnika pekare „Roma“ u Borči, kada je u tom mjestu, kraj Beograda, organizovan protest protiv njega, zato što je njegov brat Florim na Fejsbuku objavio fotografiju na kojoj je prekrstio ruke preko grudi, simbolišući dvoglavog orla sa albanske zastave.

_______________________________________________________________________________________

Balkan Diskurs (BD): Ko je Sofija?

Sofija Todorović (ST): Sofija je jedna strašno radoznala i pravdoljubiva osoba. Često ume da bude veoma srčana, ali smatra da to daje posebnu čar svemu što radi.

BD: Šta vas je motivisalo da stanete u obranu mladog Albanca iz Borče? Kako je to prihvatila okolina?

ST: Bazična ljudskost. Ne može niko da odluči da stvori atmosferu progona i da ,,proteruje” ljude, a da svi na to ćute. Ja ne mogu to da razumem, ne mogu da ćutanjem reagujem na takve neljudske i nacionalističke poduhvate. Okolina…pa hajde da kažemo da je bilo raznih reakcija, glasniji su bili oni koji su negodovali, ali dobro takvi ljudi uglavno sve postižu tako što misle da je u pravu onaj ko glasnije viče. U nekom momentu sam čak negde pročitala da sam ja rekla za malu decu koju su vodili na kontra-skup da su nacisti, zamislite koliko je to besmisleno.

Uglavnom, moj komšija Mon Gjuraj živi u Borči i njegova pekara radi, mislim da smo uz sve poteškoće uspeli da sačuvamo i zaštitimo jednu porodicu koliko god je to bilo moguće, a na kraju dana to se jedino računa.

BD: Kako se oduprijeti nacionalizmu i mržnji koji su danas jako aktualni?

ST: Pa tako što ćemo ga obesmišljavati na svakom koraku i u svakoj situaciji i tako što ćemo staviti čoveka kao centralni pojam svake afirmativne akcije, a ne njegovu nacionalnost. Solidarnost je takođe veoma važna kao i zajedničke akcije na regionalnom planu.

BD: Često aktiviste svrstavaju među ljevičare i desničare. Gdje biste se vi svrstali?

ST: Ne bih se svrstavala zaista, mislim da danas kada govorimo o levici i desnici jako malo ljude uopšte razume o čemu se govori. Međutim to nikako ne znači da ne mislim da je antifašizam ultimativna vrednost, da je poštovanje ljudskih prava condition sine qua non, da nas naše različitosti čine bogatijim društvima, da su demokratske i evropske vrednosti nešto za šta se zalažem, da je važno da građani žive u slobodi a ne u strahu. Ja sebe jedno mogu da svrstam u feministkinje i da se osećam sjajno povodom te klasifikacije.

BD: Jedan ste od aktivista koji se zalaže za kreiranje jedinstvenog povijesnog narativa u BiH i regionu, uključujući i istinu o genocidu u Srebrenici, koju ste prvi put posjetili 2015. godine? Šta vas je motiviralo da se aktivirate i u ovoj oblasti?

ST: Da, tačno je, verujem da nas naše istorije trenutno ne inspirišu da naučimo više jedni o drugima niti nas podstiču da se zapitamo kako je u ,,tuđim cipelama”. Najčešće svaka nacionalna verzija istorijskih dešavanja sadrži i dosta netačnih informacija.

Meni u jednom trenutku mog života ništa više nije bilo jasno i bila sam jako ljuta jer sam osećala da znanje koje stičem kroz obrazovni sistem ne daje odgovore na mnoga pitanja, a dominantni politički narativ nije u skladu sa mojim vrednosnim sistemom, i zanimalo me je šta je uzrok toga.

Moj odlazak u Srebrenicu je zauvek promenio moj život, sećam se ponašanja policije Republike Srpske nekoliko dana uoči komemoracije, sećam se tabuta i porodica koje plaču, jer dobijaju posmrtne ostatke svojih bližnjih posle 20 godina, sećam se devojke koju sam upoznala na tom programu koja mi je poklonila Srebrenički cvet koji nosim u novčaniku da me uvek podseća na pogubnost nacionalističkih divljanja i balkanskih podela.

BD: Šta je ono što vas lično pokreće u životu? Šta smatrate da su vaše najveće ljubavi, motivacija i strasti?

ST: Moj najveći pokretač je svest o tome da sam se zadesila u nekakvoj situaciji gde vidim prostor da nešto unapredim ili da doprinesem, to me neizostavno tera da preduzmem nešto. Ja znam da je ovo verovatno kliše odgovor, ali moja najveća ljubav je moja porodica, koju čine moja sestra i moja majka. To je moja sigurna zona, moj punjač i kompas, koliko god se nekad ne slagale (kao i uostalom razne porodice unutar sebe) one me stalno podsećaju koliko je ljubav važna i koliko lepo ljudi umeju da vole. Motivaciju pronalazim u nepravdi, ali ne govorim ovo u nekom defetističkom smislu, nepravda je nekako uvek prisutna ali isto tako svi uvek mogu da učine nešto da nekome bude makar malo bolje. Kada govorimo o strastima neka to budu poezija i ples.

BD: Šta vas je potaknulo na aktivizam? Kako je sve počelo?

ST: Sve je počelo mejlom koji sam samoinicijativno poslala Inicijativi mladih za ljudska prava povodom kampanje “Jer im se može”, koja se bavila nasiljem nad ženama. Ja slobodno za sebe mogu da kažem da sam tokom svoje adolescencije bila poklonica dominatnih narativa, ali u nekom momentu shvatite da oni ne daju odgovore na sva pitanja, a često nameću kao ispravna rešenja za koja je jasno da ne doprinose boljem životu ljudi.

BD: Šta su za vas najveći problemi mladih u Srbiji i regionu?

ST: Neznanje i strah. Neznanje ne nastaje samo od sebe, što me je uvek vodilo zaključku da je obrazovni sistem kor problema kao i dominantni društveni narativi. Mladi se gaje da se boje države, policije, promena, politike, drugačijeg, a onda se sve druge stvari samo lepe na taj usađeni strah i na kraju imaju mnogo gore posledice.

BD: Zašto se po vama mladi više ne aktiviraju u svojoj zajednici? Što je potrebno da se mladi u regionu probude?

ST: Budni su, na način na koji umeju da budu budni. Da li ih neke stvari ne zanimaju? Da, mnoge stvari ih ne zanimaju jer od istih imaju strah ili misle da će im samo doneti nevolju, ili da će na kraju dana neko drugi to da reši. Ali, mislim da je strašno važno da naglasimo da mladi ništa ne moraju, posebno u ovoj eri pritiska gde svi imaju očekivanja da se mladi probude, preuzmu na sebe sve što nije njihova odgovornost i spasu svet. Ne radi se tako.

Međutim, meni je veoma važno da se osvrnem i na pozitivne primere kojih ima u regionu. Pogledajmo gomilu mladih volontera/ki na svakom Beograd Prajdu, setimo se ,,Slobodne zone”, pa mladih iz Hrvatske koji govore o Oluji, mladih sa Kosova i Srbiji koji organizuju ,,Miredita, Dobar dan” festival, mladi koji se bave politikom, a da pritom naglašavaju i promovišu regionalnu saradnju i poštovanje ljudskih prava.

BD: Koje vrijednosti smatrate da je bitno jačati u našem društvu? Imate li neki savjet za mlade u regionu?

ST: Solidarnost, slobodu i ljudsko dostojanstvo. Mislim da se ljudi u regionu osećaju veoma poniženim, stalno i dugo na najrazličitije načine. Mladima ništa ne bih poručila, mladi znaju mnogo toga i mogu mnogo toga, samo bih im poželela da uspeju da se odupru tome da postanu žrtve pogubnih ideologija i destruktivnih narativa.

_______________________________________________________________________________________

Zbog svog rada i izuzetnog doprinosa izgradnji mira i zaštiti ljudskih prava u Srbiji i regionu, Sofija Todorović je ovogodišnja dobitnica priznanja ,,Obični heroji”, u kategoriji Zapadni Balkan koje dodjeljuje Centar za postkonfliktna istraživanja.

Luka Čavar

Luka je obučeni dopisnik Balkan Diskursa iz Jajca. Trenutno živi i radi u Dubrovniku. Luka je student Medijskih studija na Sveučilištu u Duborvniku, a do sada je objavljivao radove na brojnim dubrovačkim portalima.

Vezani članci

Kati Marton: Život ponovnog otkrivanja
U vrijeme dok je radila kao novinar za ABC i NPR, Marton je pokrivala građanske ratove na svim kontinentima i sastajala se sa ozloglašenim terorističkim grupama. Primala je prijetnje smrću zbog otkrivanja korumpiranih američkih političara. "Bilo je odlično", kaže. Naglasila je kako je važno uvijek u životu otkrivati istinu. "Novinari se približe historiji," objašnjava ona. "Imamo važnu ulogu kao ljudi koji drže vladu poštenom; nismo osobe za odnose sa javnošću."
Ljudski nemar uništava prirodu
Iako je poznata kao „grad zelenila“, Banja Luka pokazuje da ljudska nemarnost nadjačava spremnost i trud građana i službi koje su zadužene za održavanje grada. Na pojedinim mjestima možemo vidjeti primjere koji narušavaju davno dobijen epitet ove „ljepotice sa Vrbasa“.

Komentarišite

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *



Dobitnici Nagrade za interkulturalna dostignuća od strane Austrijskog federalnog ministarstva za Evropu, intergracije i spoljne poslove.

Post-Conflict Research Center
Prijavite se na našu mailing listu