Kroz murale ujedinjena nacionalistička retorika i neznanje

U najprometnijim ulicama, Njegoševa i Nenadićeva, mural je prekrečen više puta ali istom brzinom čišćen ili ponovno naslikan. Iako je u konačnici prefarban, problem predstavljaju desetine grafita koji i dalje stoje, kao i natpisi koji neprestano izlijeću a koji negiraju presuđene činjenice o ratnim zločinima i veličaju lik prevashodno zločinca Mladića.

Odgovori na murale i poruke postoje. Javnosti je dobro poznat slučaj Aide Ćorović i Jelene Jaćimović koje su zbog gađanja jajima Mladićevog murala bile napadnute i hapšene. Neki od aktivista koji su druge murale ili natpise prekrečavali dobijali su pretnje, uključujući i prijetnje smrću, zbog čega se plaše da javno pričaju o svojim akcijama. Međutim, snažan otpor postoji, i za svako veličanje Ratka Mladića sledi reakcija i civilnog sektora.

Mladića, bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske je Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove (MRMKS), nasljednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), osudio je 2021. godine na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici, terorisanja građana i građanki Sarajeva, što uključuje granatiranje i snajperisanje, progon Bošnjaka i Hrvata iz više opština u Bosni i Hercegovini, te uzimanja međunarodnog osoblja za taoce.

Ipak, u Beogradu dobio je mural. Glavno pitanje koje se postavlja je zašto je mural bio tu, te zašto se neprekidno pojavljuju i drugi manji murali. Dalia Koler i Ognjen Ćirić iz Inicijative mladih za ljudska prava Srbije, dovode to u kontekst presude i kazne koja je izrečena 2021. godine kada su i počele ove akcije, medijske zastupljenosti i kulta ličnosti zločinaca. Ćirić dodaje da su mladi rođeni u tom kultu ličnosti i da nisu ni svesni ko je zapravo Mladić, osim da je „heroj“ jer je to nešto što svakodnevno čitaju na ulici.

Aktivistica Ćorović navodi i lokaciju na kojoj je mural nastao, pojašnjavajući da je jedna od najprometnijih ulica, gdje je opozicioni korpus najjači, upravo kada je trebalo „pojačati nacionalističku retoriku“, dok Marijana Stojčić iz Centra za primenjenu istoriju prvenstveno ovo vidi kao ,,borbu za značenje u javnom prostoru”.

Mladićev mural osvanuo je na zgradi u beogradskoj ulici 2021. u širem centru grada, i nije izolovan slučaj, a čemu svedoči 308 zahteva za uklanjanje murala, simbola i natpisa povezanih sa Mladićem podnesenih od strane Inicijative mladih za ljudska prava Srbije. Iako je mural sklonjen, i dalje postoje crveni mini murali njegove siluete i natpisi koji su u vezi sa ratnim zločinima 90-tih. Poseban fenomen predstavlja i brzina kojom se oni vraćaju na mesto gde su bili naslikani nakon uklanjanja ili krečenja, uz odsustvo presuda za širenje govora mržnje i slikanje istog na zgradama bez pristanka stanara tih zgrada, ili dozvole za tako nešto.

„Debata“ sa sudovima kroz udžbenike

Zvanični narativi, mada ne moraju nužno odražavati većinski stav naroda jedne zemlje, služe u krojenju politika, kako na zvaničnom nivou, tako i na polju stavova koji putem propagande ulaze u javno mnjenje. Skupština Srbije usvojila je 2010. godine Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, na osnovu presuda MKSJ i Međunarodnog suda pravde (MSP).  Deklaracija je teško usvojena i bez pominjanja genocida.

Deklaracijom, Narodna skupština Srbije obavezala se da pruži puni podršku radu državnih organa zaduženih za procesuiranje ratnih zločina i za uspješno okončanje saradnje sa MKSJ, u čemu naročitu važnost ima otkrivanje i hapšenje Mladića radi suđenja pred MKSJ. Nakon malo više od godinu dana od usvajanja, Mladić je 26. maja 2011. godine uhapšen u selu Lazarevo kod Zrenjanina (Srbija) i izručen MKSJ, gdje mu je suđenje počelo polovinom maja 2012. godine i trajalo je 530 dana.

Pravosnažnu presudu Mladiću ne prihvataju ni u vladajućim, ali ni u krugovima opozicije. Neki od njih ga smatraju herojem, a ne zločincem.

Mladi u školama ne uče o sudski utvrđenim činjenicama u vezi genocida u Srebrenici, ili drugih zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine.

U posljednjoj generaciji udžbenika u Srbiji, Dubravka Stojanović, istoričarka i univerzitetska profesorka u izjavi za DW u julu 2025. godine, pojasnila je da je povećan prostor posvećen ratovima devedesetih, ali da je on „iskorišćen na najpogrešniji mogući način“. Pojasnila je, da su, osim u jednoj udžbeniku u kome se navode presude sudova u Haagu bez komentara, u drugim udžbenicima autori ušli u debatu sa sudovima, koje su osnovale Ujedinjene nacije (UN).

„Glavni cilj tih argumenata je negiranje genocida ili potpuna relativizacija onog što se dogodilo u Srebrenici. To se čini tako što se u jednom udžbeniku navodi činjenica da se radilo o zarobljenim muškarcima koji su streljani, ali i da je jedan broj njih poginuo u borbama, čime se gubi karakter masovnog i sistematskog zločina napravljenog sa ciljem da se ubiju svi muški stanovnici“, navela je Stojanović.

U drugoj knjizi, kako je pojasnila, „navodi da je omogućen transport žena i dece, što izgleda gotovo kao humanitarna akcija, a ne kao čin etničkog čišćenja“.  Zločin u toj knjizi, prema njenim riječima, opravdava se tvrdnjom da Srebrenica „nije bila demilitarizovana zona UN-a“, kako je bilo predviđeno, „kao da to može opravdati ubijanje tolikog broja stanovnika“.

U jednom od udžbenika, kako je napomenula, ulazi se u debatu o broju žrtava, te se navodi da istoričari nisu saglasni s navedenim brojevima, da su oni preterani ili čak da ih ni sud nije tačno utvrdio, a ne kaže se da se masovne grobnice još uvek pronalaze.

„Ulazi se i u debatu sa sudskim odlukama, pa se kaže da se i dalje vode debate o klasifikaciji tog zločina, pa čak i da „većina srpskih pravnih stručnjaka misli da je Haški sud pristrasan“, čime se on direktno delegitimiše i omalovažava“, navela je Stojanović.

S obzirom da mladi u školama ne uče na osnovu sudskih utvrđenih činjenica o genocidu u Srebrenici, a zvaničan stav o negiranju genocida u Srebrenici dominantan je preko medija i društvenih mreža, nije začuđujuće što je rasprostranjeno mišljenje da bi priznavanjem genocida srpski narod se okarakterisao kao genocidan bez obzira što je dokazana individualna odgovornost i što nema koncepta kolektivne krivice.

Kultura sećanja i murali

Dok traju i u školsim klupama „debate“ o genocidu i zločinima 90-tih, mural Mladiću u Beogradu za sociološkinju Stojčić je nužno politički i predstavlja „borbu za značenje u javnom prostoru i promociju određenih vrednosti – samim tim, on nije samo individua, već simbol nekakve politike i to postaje stavljenjem u javni prostor“, Generalno murali, grafiti i natpisi u javnom prostoru, prema njenim riječima, znače nešto u određenom društvenom kontekstu.

Kada je o kulturi sećanja reč, ovaj fenomen odraz je našeg odnosa prema prošlosti i posebno 90-tim godinama. Stojčić ovo smatra dominantnim okvirom sećanja, koji se nameće i od institucija ,,najčešće implicitno, ali nekad i vrlo eksplicitno’’, ali ovo i u širem stanovništvu nailazi na odobravanje, gde se akcenat stavlja na ekstremne desničarske grupe koje su preko nekada neformalnih kontakata povezani sa vladajućim strukturama.

Neki od murala kako je dodala, naslikani su na takav način da je nemoguće da je to neko uradio sam, neorganizovano i laički. Za grafit „Kad se vojska na Kosovo vrati“, navodi da je ogroman i iziskuje neometano vreme i energiju, a urađen je na nepristupačnoj lokaciji, gdje je nemoguće da neko ne bude primećen.

Iako se o kulturi sjećanja govori u jednini, ona ističe da različite društvene grupe neguju različite kulture sećanja. Dominantan narativ o 90-tim, koji režim propagira, prema njoj, je zapravo veoma plitak i simpatizeri se ne udubljuju dovoljno da bi razumeli kakvu ideologiju i koje vrednosti zastupaju.

Važan deo vladajuće, desničarske politike sećanja, kako Stojčić objašnjava, jeste pretvaranje Mladića u patriotu, a ono što je radio i za šta se zalagao u neku vrstu patriotizma, u službi teze o kontinuitetu oslobodilačkih ratova koje je Srbija vodila i to rezonuje sa stanovištima, ali je vrlo plitko i ljudi se ne udubljuju u pravo značenje.

,,Slika Mladića u javnom prostoru je poruka da su zločini opravdani’’, navodi Stojčić, dodajući da se ,,patriotizam poistovećuje sa etničkim čišćenjem, netrpeljivosti prema različitosti i nasiljem.’’

Nakon nekog vremena ljudi prestaju da primjećuju spomenike, pa tako i murale, smatra Stojčić, Iz tog razloga smatra i da ovakav mural nije toliko namenjen širokoj javnosti koliko je istomišljenicima, jer služi za prepoznavanje i legitimizovanje u javnom prostoru.

Kultura otpora u Srbiji predstavlja i borbu protiv homogenosti sećanja i prava na identitet, budući da je funkcija nacionalističkog istupanja i predstavljanje ekstremne desnice kao legitimnog i jedinog srpskog življa.

Stojčić smatra i da u skorije vreme dolazi do radikalizacije povezane sa režimom, ali i određene zasićenosti prema ovakvim temama, pogotovo nakon optužbi protiv studenata za izdaju svoje nacije uz inflamatorne fraze poput ,,pitajte studente šta misle o Srebrenici’’. Dodaje da se ne treba fokusirati samo na odnose političara i struktura vlasti iz regiona, jer to može delovati zastrašujuće i obeshrabrujuće, budući da naspram njih postoje čitave mreže razmena i dobrih odnosa između ljudi koji postoje na drugim poljima, te navodi da u tom smislu postoje ,,paralelni životi’’.

,,Kod dekonstrukcije narativa važno je povezivati ih sa konkretnim posledicama, odnosno do čega oni mogu da dovedu’’, uz dodavanje da postoji razlika između ideologije i narativa kod desno-orijentisanih mladih, ali kada je reč o međuljudskim odnosima, ili o pitanju pravde, počinju da razmišljaju sasvim drugačije.

Otpor, kult ličnosti i murali

Koler i Ćirić, koji se dugo bave fenomenom murala, navode da su oni primarno umetnička disciplina i forma, naglašavajući potrebnost da se murali slikaju legalnim putem, bilo kupovinom ili traženjem dozvole za slikanje na nekom prostoru.

,,Mural, kao ni bilo koji drugi sadržaj, po zakonu ne sme da sadrži govor mržnje po bilo kojoj diskriminatornoj osnovi ili prema grupaciji ljudi, niti da slavi ili negira ratne zločine i zločince” , navodi Koler.

Kada je u pitanju Mladićev mural, Koler navodi da u svim izvještajima od 2021. do 2023. godine stanari nisu dali dozvolu za crtanje murala i to predstavlja vandalizaciju zgrade. Kada je reč o poruci, ona navodi važnost konteksta – Mladić je osuđen pravosnažno 2021. godine i nakon toga je došlo do svojevrsnog „rata grafitima“ gde su mnogi aktivisti i građani prekrečavali murale, ali i slikali svoje sa suprotnim porukama od onih koje šalju nacionalističke grupe koje smatraju da Mladić ne zaslužuje da provede ostatak svog života u zatvoru, te je mural i bio poruka podrške.

Ćirić iznosi da su ovi murali ne samo nelegalni, već i sistemski, i izražava zabrinutost povodom nasilja koje je njima prouzrokovano.

Kada je reč o Mladićevom kultu, Koler ukazuje da on ne postoji izolovano, već kao deo šireg obrasca glorifikacije ratnih zločinaca u javnom prostoru.

„Princip koji se primenjuje u slučaju Dragoljuba Mihailovića primenjuje se i na Ratka Mladića, reč je o kontinuitetu narativa koji rehabilituje aktere povezane sa četničkom ideologijom”, kazala je Koler, pojašnjavajući da „taj narativ se zasniva na reinterpretaciji istorije kroz prizmu ‘herojstva’, uz istovremeno prisustvo snažnog etnonacionalizma, samoviktimizacije i ideja koje uključuju teritorijalne pretenzije poput koncepta ‘Velike Srbije'“.

Kult Mladića, prema Ćiriću, su podkultovi „jednog velikog nacionalističkog kulta“, jer oni čupaju iz njega što im je u tom momentu politički najpotrebnije i kreće se od perioda Nemanjića sve do 90-tih.

Mladi u Srbiji su rođeni u kultu ličnosti, a Ćirić smatra da mnogi i nisu svesni ko je zapravo Mladić i jedina asocijacija im je da je on bio ‘heroj’ zbog murala i medijski zastupljenih narativa kojima su mladi izloženi.  Lako se gradi zid zašto je heroj, ali i lako se ruši jer je neosnovan, smatra Ćirić, dodajući da sve to traje dok se mladi ne zapitaju zašto je on (Mladić) zapravo heroj.

„Mladić sam po sebi ne znači mnogo dok mladi ne uđu u taj kult ličnosti i povežu se sa njim na nekoj dubljoj nacionalističkoj osnovi“, kazao je Ćirić.

Sa obzirom na portrete Mladića i kao heroja i ratnog zločinca, Koler smatra da su mediji toliko preplavljeni tom temom da mladi postaju desenzitivisani ,,jer to nisu osetili na svojoj koži, čuju se ekstremistički narativi, i od toga se uvek napravi medijski spektakl’’. Kako ratove mladi nisu sami preživeli, često smatraju da ih se ne tiče i mnogi se neće usprotiviti narativu jer misle da to nije bitan faktor za njihov život trenutno.

Prema izveštaju Inicijative mladih za ljudska prava iz 2023, 59.80 posto ispitanika nije znalo za koje je zločine tačno Mladić osuđen pred Haškim tribunalom (MKSJ, MRMKS).  Da mladi nisu sigurni koga podržavaju, Koler navodi, da svedoči i činjenica da mnogi i ne znaju da je Ratko Mladić živ.

Budući da mladi takve murale i grafite vide neprekidno, a mnogi i veruju da je Mladić mrtav uz spominjanje njega kao heroja na svakom koraku, još veću će tendenciju oni imati ka slavljenju ili bar poštovanju navedenog ratnog zločinca. Koler dodaje da ovome doprinosi podatak da je do 2023. godine zabeleženo 308 grafita Mladića, te navodi da ih je sada ima mnogo više.

Inicijativa mladih za ljudska prava Srbije dugi niz godina organizuje predavanja za mlade, a Koler navodi da dosta njih tek tada shvate šta se dogodilo i koliko je zločina počinjeno. Problem može predstavljati činjenica da je nekada do mladih teško doći, te Ćirić navodi da neki od njih ne smatraju da ih se tema tiče niti da utiče na njihove živote. Međutim, Koler i Ćirić naglašavaju da postoji progres u ovom pogledu, te mladi sve više odlučuju da učestvuju na radionicama i predavanjima i da svake godine bude sve više prijava za programe koji se tiču ratova devedesetih ali i generalno.

Strah, režim i predačka trauma naspram solidarnosti

Ćorović, mirovna i građanska aktivistkinja iz Novog Pazara je više puta istakla da mladi nemaju utjecaja na retoriku negiranja ratnih zločina i veličanje osuđenih ratnih zločinaca. Pojasnila je da većina mladih, uglavnom, nije ni znala ko je Mladić zbog njegovog boravka u Haagu i zbog toga što dugi niz godina nije bio prisutan u srpskoj javnosti i može se reći da je bio zaboravljen.  Međutim, onog trenutka kada je srpskim vlastima odgovaralo da pojačaju nacionalističku retoriku, Ćorović dodaje da su „iz ormara izvukli ‘djenerala’ koji je u tom trenutku već dugi niz godina bio u zatvoru, kao osuđenik za najteže ratne zločine, uključujući i genocid“.

Uz mural Mladića, na susednom zidu nikao je i mural posvećen Dragoljubu Draži Mihailoviću, uz patriotske poruke i prateću četnički ikonografiju.

Ćorović smatra da su likovi Mladića i Mihailovića namerno odbrani kao dragocene alatke velikosrpskog revizionizma i otvorenih i brutalnih laži o vremenu NOB-a, ali i u posleratnim vremenima. Prema njenim riječima, jedino što su aktivisti i aktivistkinje u Beogradu mogli da urade, je da se pobune protiv ovakvog javnog mnenja.

Ideja da se mural prekreči je došla od strane aktivista/kinja iz Inicijative mladih za ljudska prava, a sve je trebalo da se desi 9. novembra, povodom obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv fašizma. Taj je skup bio zabranjen u poslednji čas, kaže Ćorović, ali se nekoliko aktivistkinja, ipak, pojavilo u zakazano vreme. Odluka da se bace jaja na mural bila je spontana i neplanirana, dodaje Ćorović, nije bilo vremena da se puno razmišlja, a opet im je bilo potrebno nešto što bi pokazalo da se ne slažemo svi sa stavom vlasti u Srbiji da se na zidovima Beograda slavi ratni zločinac.

Ćorović je zajedno sa Jelenom Jaćimović, umetnicom i aktivisticom, bacila desetak jaja na taj mural i odmah su bile napadnute od civilno odevenih muškaraca, za koje se kasnije ispostavilo da su policajci u civilu koji su sa huliganima čuvali mural. Nakon toga su obe bile privedene u najbližu policijsku stanicu, gde su saslušane, a potom puštene. No, vrlo brzo su usledili sudski procesi, koji su, navodi Ćorović, imali za cilj da njih dve uplaše, ali još mnogo više da se pošalje poruka javnosti da će biti kažnjen svako ko bude preduzimao bilo kakve aktivnosti uperene protiv revizije novije istorije, tačnije, protiv laži o ratovima 90-tih.  U pozivu koji je bio upućen Ćorović, navodi se da se tereti  “za narušavanje javnog reda i mira jer je gađala zgradu” ali se nigde ne pominje mural sa likom osuđenog ratnog zločinca, što nedvosmisleno znači da su pravosudni organi itekako bili svesni težine kvalifikacije krivičnih dela za koje je Mladić osuđen.

Zbog čega se Mladićev lik nalazi na muralima i grafitima, a ne neko drugi na primjer Radovan Karadžić (bivši predsednik Republike Srpske koji je također osuđen pred MKSJ za genocid, zločine protiv čovječnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja, kao i Mladić) ili neko treći, za Ćorović je sasvim jasno. Pojašnjava da je Mladić arhetip vojnika, komandanta, ratnika, dok je Karadžić primarno u ovom kontekstu političar.

Govori i o ,,trouglu’’ koji je između ulica Njegoševe i Alekse Nenadovića stvoren, te su se u jednom trenutku u isto vreme tu našli murali vojvode Živojina Mišića, koji slovi za jednog od najvećih heroja i zapamćen je po Kolubarskoj bitci i Proboju solunskog fronta, što je imalo za cilj stvaranje “junačkog kontinuuma srpskih heroja”. Dakle, prema njenim riječima, cilj je bio da se jedan istinski heroj (Mišić) izjednači sa dvojicom ratnih zločinaca (Mihailović i Mladić) i da se onima koji to ne znaju podmetne konstrukt o kontinuitetu borbe “za odbranu srpskih vrednosti”.

Ćorović to vidi kao ,,pokušaj da se ratovi 90-tih predstave kao borba za slobodu’’, uz kontinuitet te borbe još iz doba Prvog svetskog rata, gde je ta borba predstavljena kao vitalna za srpski narod, zemlju i čast.

Uloga murala Mladiću, kako je navela, ne može se sporiti – on je bio vojskovođa i ratnik koji je savršeno podoban režimu koji želi pokazati nacionalistima ,,da i sada treba ići u boj, da mladi treba da se spreme za nova ratovanja, pa i protiv građana Srbije.’’

Kako Ćorović navodi, ophođenje koje je pretrpela odraz je toga ,,da nemamo više državu i institucije, da se paramo po šavovima, da se mozgovi ispiraju, da se vraća retorika žrtve iz kasnih 80-tih i tokom ratova 90-tih i da se izmišljaju unutrašnji neprijatelji sa kojima je se neohodno obračunati.”

Ćorović iskazuje i svoju negativnu iznenađenost ćutanjem međunarodne zajednice povodom njenog slučaja i opstrukcije govora o njenom iskustvu, ali i smatra da postoji jedan pogrešan stav da se temama vezanim za suočavanje s prošlošću i restorativnom pravdom bave samo “odabrani” i da se ova inače bolna tema, svojata od strane nekolicine NVO aktista/kinja.

Istakla je i Slapp Back Fond udruženja Krokodil, koji je nastao upravo kao izraz solidarnosti i sakupljanja sredstava da se plati kazna koja je izrečena Ćorović ali je prerastao u fond koji pomaže aktivistima i aktivistkinjama pod SLAPP tužbama, odnosno Stragetic Lawsuit Against Public Participation tužbama. Prema Krokodilu, reč je o ,,tužbama koje se podnose s ciljem zastrašivanja, opterećivanja, kažnjavanja ili uznemiravanja tuženog/tužene zbog javnog govora i delovanja čiji su predmet pitanja od opšteg interesa.

Akcije krečenja kao otpor

Zbog svog aktivizma, pogotovo kada je reč o anti-ratnom aktivizmu i pojedincima koji odbijaju da negiraju ratne zločine i aktivno se tome suprotstavljaju uklanjajući poruke mržnje i simbole, mnogi od njih su završavali na sudu, a česta je i pojava da im bude zaprećeno ubistvom, silovanjem i slično.

Upravo zbog toga štitimo identitet A.F. i S.T., a na čemu i oni insistiraju budući da navode da iako ,,mnoge pretnje mogu biti prazne, činjenica je da situacija u Srbiji eskalira ka nasilju”.

Kada kreče zidove na kojima su naslikani murali ili napisane poruke mržnje, A.F. i S.T. oblače se kao radnici, kako bi smanjili mogućnost napada na njih, a bili su i u situaciji da se pred Sudom brane i da se bore protiv prekršajnih prijava ukazivanjem da vrše restauraciju zida na kojem je mural ili grafit naslikan farbanjem fasade u njenu pređašnju boju.

1. F. ističe da nadležni na ovakve murale, grafite i natpise ne reaguju, i da oni sami zidove kreče jer znaju da institucije neće reagovati, kao i da su ti zidovi često čuvani od strane vandala. A. F. svedoči i o akciji krečenja koja je izvedena tokom noći, a da se grafit već do jedan sat ujutru ponovo pojavio na zidu.

Rečima A. F, u ovim akcijama ,,niko ne može garantovati vašu bezbednost”.

1. T. ističe da se često natpisi ili grafiti na isti zid nakon krečenja vraćaju gotovo odmah, neki i u dimenzijama 3x20m. U istom mahu postavlja i pitanje finansiranja tako nečega, jer je često reč o površini koja se može porediti sa krečenjem manjeg stana. Kako on kaže, za to treba novca. Poruke koje su na ovim natpisima i grafitima, kako je S.T. rekao, nisu samo nacionalističke, već pozivaju i na homofobiju, mizoginiju i slično.

Posebnu pretnju po aktiviste predstavljaju i nacionalističke mreže, u koje su uključeni i policija i zvanična služba, ali i ljudi koji to rade ‘iz ljubavi ili kojima je to hobi’.

,,Volela bih da stojim ponosno, ali tada više ne bih bila korisna, jer bih verovatno bila prebijena”, navela je A.F.

„Kafa, slatko, Mladić Ratko“ 

Da Srbija nije mnogo drugačija od drugih zemalja po nicanju grafita pokazatelj je Crna Gora, u kojoj su bili grafiti: „Generale, hvala ti za Srebrenici“, kao i „kafa, slatko, Mladić Ratko“. Situacija ni u Bosni i Hercegovini nije mnogo drugačija, s obzirom na činjenicu da se na području Istočnog Sarajeva nalazi i ploča podignuta Mladića. Bila je uklonjena ali je ponovno vraćena.

Mada je idolizacija Mladića rasprostranjena, primarno zbog toga što on nacionalistima predstavlja arhetip borca, nije nemoguće uhvatiti se u koštac sa ovim problemom. Važno je da se poduzmu neophodne radnje od strane nadležnih, ali je to teško očekivati jer ne postoji volja.

U situaciji gde se protiv gradonačelnika Beograda podnosi pritužba jer je na društvenim mrežama objavio sliku Mladića i nazvao ga srpskim herojem, teško je tako nešto očekivati. Iz tog razloga važno je umrežavanje mladih koji su sposobni i voljni da kreiraju drugačije narative, kao i da se bave temama za koje im je bilo rečeno da ih se klone kako ne bi izazivali neugodne razgovore. Ključno je uložiti sve moguće napore kako se mladi ne bi radikalizovali, mada je olakšavajuća okolnost da većina ljudi u nacionalističke krugove ulazi bez mnogo promišljanja i pod uticajem okoline, a ne zato što su nakon samostalnog istraživanja odlučili da se sa tim narativima najviše slažu.

U kontekstu tranzicione pravde, pravosnažna presuda Ratku Mladiću veoma je važna, ali upotreba njegovog lika za zastraživanje i međusobno afirmisanje nacionalističkog identiteta je kočnica pomirenju, a i izazov međunarodnoj zajednici budući da značajan procenat ljudi uopšte ne smatra Mladića ratnim zločincem. Poistovećivanje srpskog identiteta sa podržavanjem Mladića ili drugih ratnih zločinaca, odnosno uverenje da neko ne može biti “pravi” Srbin ako priznaje pravosnažno osuđenog zločinca kao takvog, predstavlja ozbiljnu tačku razilaženja i u Srbiji i u Republici Srpskoj, ali nada je oličena u mladima koji su sve više sposobni i voljni da nađu zajednički jezik.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Generation Memory“, koji provodi Centar za postkonfliktna istraživanja (CPI), s ciljem razvoja inkluzivnih, lokalnih praksi izgradnje mira i kulture sjećanja koje podstiču rad na razumijevanju, empatiji i kritičkom promišljanju mladih. Projekat finansira međunarodna razvojna pomoć Ujedinjenog Kraljevstva, a implementira se u partnerstvu sa Britanskim Savjetom.